ZNAK

jedno dosta
u dosluhu sa
još
mučilo je moju
noć
na srpu
krvavom
dok sam presecala
pupčanu vrpcu
poslednjeg zauvek
ili nikada
ne sećam se
kasno je bilo
da oči otvaram

nisam plakala
suze sam odavno
poslala
u nikad napisanom
pismu
na jedva pronađenu
adresu
slučajnog primaoca
svačega
ničega
praznine
još tražim
pismonošu
na blatnjavim
ulicama
nepoznatog grada
da prizna
pijanstvo
jedno pismo
više manje
nema
nikakvu važnost

ne idem putevima
koji nemaju
raskršća
i hrpu
polomljenih putokaza

nad plamenom
papir
nečitak rukopis
brojim
reči
devetstodevedesetdevet
šta ako sam
naopako okrenula
pismo koje to nije
ni tuđe
ni moje
odavno mi niko
ne piše
preteći mumlam
dok oštrim očnjake
na sopstvenom mesu

okrećem list
( konačno! )

djavolski znak
nad plamenom gmiže
ni vatra ga neće

kuda
pitam
ono preostalo slovo
poslednje zakletve

Jasmina Popović