SNOKRADICE

Možda sam ne znajući postala
zarđali mehanizam
prastarog sata
koji vreme odvajkada broji.
Nesmotrenošću sopstvenom
uspela sam da se pokvarim,
zahvaljujući brzopletosti,
vođena čvrstom rukom
nevešto skrivane želje
da zaustavim vreme.

Priznaću krivicu ili ću se možda
pred sudom istine
braniti ćutanjem.

Kako da priznam
da sam postala
ono zrno peska u peščaniku
koje je zastalo negde,
između visova i dubina razapeto.
Osudice me na budućnost.
Mene koja ni prošlost nemam.

Ne znam šta nisam,
tek kukavica jesam,
umorna -
reći ću hrabro.
Htela sam samo,
htela da zaledim vreme
i svaki tren da stane,
da sačuvam snove od snokradica .

Uspela sam jedino
da ih pogledom gubitnika
ispratim,
dok su
kroz pukotine na zidu
mog sopstvenog
besmislenog
tako dosadnog života,
poput dobro uvežbanih vojnika
na svečanoj paradi
Pobede nada mnom,
odmarširali
čvrstim korakom konačne odluke.

"Majka sam vam !"

Sigurno sam vikala unezvereno,
jer znam,
probudila sam čuvare moga ludila
koji su na mene navukli
belu košulju Poraza
dozvolivši mi,
u trenutku lažne samilosti,
da gledam kako se snovi
rastaju od mene-
dozvolivši mi da gledam
kako ih raširenih ruku
dočekuje maćeha java
osmehujući se pritvorno.

"Ja sam vaša mati, vi druge nemate !"

Čula sam,
sigurna sam da sam čula
njen glas
dok sam padala u provaliju
sopstvenog bezvremenog postojanja.

Jasmina Popović