VREME

Mojom vradžbinom omađijano
vreme sveznanja
u bekstvo pretvaram.
Dah od smeha gubim.
Svega se bojim
a ipak znam
sama sam sebi jedini strah.
( sebe pretvaram u prah )

Slepilom prokleta duša
hrli neznano kud
tražeć’ ostatke očinjeg vida
po kaljugama neprebola
skloništima srama.
Od nemila do nedraga hoda
hramajući
poput zgažene srne.
( maska je ostala, nestalo lice, um mi trne )

Brišem izmaštane dane.

Ne traži više
kletve za mene
razularena suđajo
moje zle kobi
evo, klanjam ti se
dok molitvenik
beskrvnim prstima
stežem
režem sebe
bez milosti i kajanja.

Iz kaveza puštaš
pticu rugalicu.

Jaučem molitve
samujući u ispovedaonici
svih mojih grehova.
( dosta je bilo ispijenih zabluda i velikih cehova )

Uredno sam
u stablo moga tela
urezivala ime spasenja.
Nije vredelo.
Života me je ova
vekovna kob koštala
što hoće da unisti
dan
san
trajanje.
( bezbojno sam nestajanje )

Ako znaš kada sam nestala
javi mi
pticu pošalji
il’ na pergamentu moje kože ispiši
epitaf gorčine.
( seti se, prošlost je moje ime )

Poklanjam ti suzu
kojom sam umila
beskonačnost.

Nestanak ja sam, ti -konačnost.

Jasmina Popović