STRAH

Kroz pukotinu moga uma 
strah se uvlači 
u ludilo pretvara, 
vrata teskobe 
širom otvara 
bezobrazno se presvlači 
postajuć' hrabrost. 
Ne verujem neveri 
prizivam očnjake
divljih zveri
postajem nepostojanje.
Ukradeno trajanje
ne tražim više.
Niti se dodaje, nit' se briše
nit' živim, niti umem
san da usnim,
čaroliju od suza da tvorim
ovako ranjiva, ovako prošla.
Sudbino, dobro mi došla !
Po podu gazim senke
tabanima od crne pene
u laž se pretvorilo vreme
više se istine ne broje
na dlanovima mi razlivene
boje
odlazaka
tama povrataka
u duši teskoba
izbrisala sam stazu sto vodi
do groba.
Hocu da živim.
Evo me, inatim se vremenu,
na plećima teškom bremenu,
inatim se,
dugove plaćam,
svakome po zasluzi
uredno
vraćam.

Jasmina Popović