SLIKA OBIČNOG ČEKANJA

Znam samo da je bilo
vrelo
nedeljno podne.

Možda ne beše nedelja?

Sunce tek prišlo zenitu
smejuljilo se veselo
onako šeretski,
posmatrajući me
s visine
( a kako bi drugačije )
dok sam trčala
prašnjavim drumom,
lica umrljanog
od prašine pomešane
sa znojem
koji je kapao svud po meni.

Ni malo lepa slika
ali o slici nije ni reč
u ovoj pesmi
koja to možda i nije.
Što sam brže trčala
moje polje pamuka je bivalo
sve dalje.
U kostima sam osećala
nevreme
kišu
grmljavinu.
Kosti.
One me nisu varale.
Nije o prevari reč.
Mog polja nema
i ne znam
jesam li
pravom stazom krenula.
Ugledah na malom
zavijutku
dečaka tršave kose
musavog lica.
U ruci kriška hleba
mašću namazana,
posuta crvenom paprikom
tucanom.

Kakav slastan zalogaj
za mene gladnu ( pomislih )
i žednu ( osetih ).

Upitah ga
gde je moje polje
gde je pamuk
za tkačnicu tek obran
gde su ljudi.
Odmahivao je glavom
kao da me ne razume.
Povikala sam
svoj glas nisam čula
nisam razaznavala
te čudne zvuke
koje sam u očaju
ispuštala
iz duše, čini mi se
ali se ne bih smela
zakleti.

Kiša će
pomislih
potrčala sam
koliko me noge nose
koliko je telo moglo da
izdrži.
Našla sam se
ne znam ni sama kako
u velikom oblaku
straha
koji me je poneo
noseći kišu
gradonosan
opak
al' brz
doveo me je
do mog polja
ali tu ne beše pamuka.

To je polje tišine.

U koju tkačnicu
tišinu da
ponesem
platno od ćutanja
vredna tkalja
da izatka,
koja će osnova
i koja potka
uspeti
da platno tišine stvori
da odelo ti poslednje
sašijem
koncem uzdaha
iglama nevere.

Uplašila sam se
grmljavina će unistiti
moje polje tišine.
Besomučno sam
trpala
tišinu
u džakove skrojene
od neprebola
natovarila
na seoska kola
u koja sam upregla
dva dorata
iz carskih štala zaborava.

Pojurismo
širokim drumom
do stare tkačnice
Starac nas je čekao
mudrac nam je mahao
konje je oslobodio
i napojio
mene je
hladnom vodom bezbola
umio
istresao
jedva spašenu tisinu
pred noge
tkaljama
koje su se šuškavo smejale.

Žeđ je bila jača
iskapila sam
poslednju kap
nade
bacila sam makaze
zabluda
pocela da pevam
kao dodola
da igram
kao dodola.

Čula sam je!

Čula
zvuk tišine
kako šareno namiguje
u potki
u osnovi
kako postaje odelo
bez šivenja
kako postaje boja
bez bojenja.

Vidim tebe
kako sa sebe svlačis
staro odelo
večne ljubavi
i bez imalo stida
oblačis novo
mirisno
za tebe
nekrojenjem skrojeno
strahovima šiveno
odelo rastanka
sa reverima podsmeha
i džepovima nehaja.

Na izlasku
iz stare kuće
postao si vitez
oklopnik
uzjahao dorata
pobegao
u nova junačenja.

Pomislih
mozda sam Penelopa
ona je umela da čeka.
Čekacu i ja.
Čekacu do zalaska sunca.
Čekacu do novog svitanja.
Do prvog cvrkuta.

Pomislih
mozda ja nisam Penelopa
uzjahah oblak praštanja
vratih se
prašnjavim drumom
u moje selo.

Jasamina Popović