(TRANS)FORMACIJA

plašila se svih svojih agregatnih 
stanja
manja najmanja postajala umela ponosno da kaže
ničeg nema(m) ponosna prosim

osim

jednom za opkladu zelenom čojom hrabrost plesala
kidala svoje kukavičluke bez misli i milosti
oprosti cvokotala zubom o zub udarala
svaku kap sebe poklanjala
na pokeru ( prevarom ) dobijenom sunčanom danu

svom

paru
sebično dodeljivala nepar iz inata
bez nehata iz rukava

rukavice na dušu pokretima dame navlačila
svlačila zelenilo travama leta preskakala
nebom je plovila plivala krike rađala vriskom plavetnila
cvilela dok je sebe bezočno lagala da traje

drhtaje svečano dočekivala ni u šta odevena
upletena u tokove reka oslikanih čekanjem
oluja i mećava postajala
pre leda
pogleda bez zenice
treptaja bez trepavice
na tebe na mene (po)misli
dečje igre igrala dahom uklještenim
između palca i kžiprsta

Suncu se osmehivala bez laži umela
kaži
da kaže i onda kada je ćutanja grejala
vejavicom sećanja u pesnicu stisnutih
drhtala ocvala u kalendare gledala
vremenu namigivala nevremenom

čekajući sledeću transformaciju

Jasmina Popović

ČITANJA I IŠČITAVANJA

bila je pasionirani kolekcionar
otisaka sopstvenih stopala

( pesak je brižljivo 
u razbijeni peščanik vraćala i plakala )

svih je devet brava strpljivo zaključavala
iz nedirnutih nedara ključeve vadila
( bila je čitave večnosti ponosni talac )
natenane isprobavala pokušavala
promašaje čikala i uvek likovala

na kraju

osmeh je sa lica skidala pred spavanje
u čašu bezubog sakrivanja u ranama uranjala
bistre je vode slutnjama mutila i čekala
proklinjala ( se ) naizust naučenim kletvama
iz knjiga koje je u čestim trenucima ludila palila
potom je noći natenane trošila tišinu zavodila
prkoseći nagosti još jednog ostanka

na početku

trave je u prah pretvara napitke pravila bajala
protiv sebe pohlepi svih uroka nazdravljala
iz kamena klesane pehare i krčage zlosrećom razbijala

sebe u poslednje želje upisivala linijama stopotraga
raščitavala tajnim šiframa taj jedva vidljivi beleg

sopstvenog postojanja

Jasmina Popović

DOGOREVANJA

svikla na dugogodišnja čekanja
do nokata da plamen stigne
ruku skrštenih na grudima
dopisala je još jedno(m)

priželjkivanje

dah na dlanove da spusti
i zbogom dosegne
izgovarajući poslednju reč
nedeljivu na slogove

spremna na skokove
u misteriju ispričanih priča
o bljesku svetla i mira
pri iskoraku s one strane ovoga
čemu je ime zaboravila

osmehivala se

brušeći sva neizrečena
zahvaljivanja
sričući sve nenapisane
oproštaje
u pismima bez adrese primalaca
zaparala je dušu jecajući
blagoslove

obukla je haljinu nikada nošenu
( recimo, belu )
čuvanu za ovu specijalnu priliku

reč *kraj je delila na slova odlazaka
umesto na slogove

da li ste poznavali gospođu kju

Jasmina Popović

VOJEVANJA

razbijala je razboje
od vučjih očnjaka niske ređala
osnove i potke sakrivala
vunicu u vatru bacala

plakala

od magle druge pravila
nedruge od sebe terala

obezglavljenim aždajama
plamen bojila jarko crvenom
( od krvi svoje sutrašnjom zorom iskapane )

narandže silna besom gnječila
sokove u potoke pretvarala
suncu da docrta zrak
žutu od jeda stvarala

sebe varala

jahala atove i padala
lomila pojila maljem nesna
uzbrdo kasom silazila u inat sebi

crvene noseve klovnova
sakrivala pod jastuk
smešnih se suza bojala
naizust učila sve uspavanke
sebe umivala lažima života

znala šta je greh a šta grehota

parala pletiljama posao
od podrumske paučine
klot u frket udevala
kroz iglene uši

junačila se(bi) namigivala
ratovala ranovala sopstveno bezvolje

taman kako i kad treba
( ni brže ni bolje )
iz sebe otišla

Jasmina Popović