LJUDI U BELOM

sedeli su
u prvim redovima
kako i dolikuje
gospodarima
dostojanstvenog bezličja
sablasni u svojoj belini
samo sam im zenice
gledala
visoko na pozornici
užasa
u suzu se svoju
udobno smestivši

bili su odveć blizu
da ne bih osećala strah
nedovoljno daleko
da sakrijem
plavu pilulu večnog pamćenja
dahom sam svojim
reči bez smisla
izgovarala
od sebe ih terajući
oni su bili u belom
i čekali
da zavesa padne

lome se kulise
nacrtani brodolomi
postaju stvarnost
ajkulin rep osećam
između prstiju
znam
to je ta slamka spasa
za zauvek

neka odeždu crnu donesu
sopstveni vrisak mi simfonija
kostimograf se smeje
paletom mašući
dodajući još bele
da zaječi talas bezumlja
pena na usnama
sleđena krv u žilama
zatvaram jedno oko
rugajući se životu

u prvim redovima
sede ljudi u belom
cekajući kraj

moj

Jasmina Popović