OTVORENO PISMO ZATVORENOG SRCA

ili...kako Elizabet nije volela ružne reči... 

latiste se
( učmali u kaljuzi kukavičluka )
bremena preteškog
za vaša
šarenom iluzijom
sopstvenih zabluda
naslikana
pleća
( no, ipak slabića )

osećate li kako
nemoć gubitnika
sujeta
pregaženog
zaboravljenog
bivšeg čoveka
( što
sa palete izgubljenih duša
crnu biraju )
vaše zle kobi
tek su
seni
razlivene u tragovima
stopa
davnašnjeg
( pritajenog )
ludila

penušava
( kakva varka! )
sloboda izbora
između dobra i zla
( opravdana je sumnja u vaše odabire )
preti
da uništi
majušno slovo
lj
( lj kao ljudskost )
koje vam se
za nepce zalepilo
dok vam je
s usana kapao
jed

iza dvotačke
upišite
veliko slovo
pogubljenja
vlastite čovečnosti
vi
potonuli
nekada poštovanja
danas ni žaljenja
vredni

(br)aman(tino)!

glasnici jada
vest nek' vam donesu
da više ne postojite

( hiljadupetstotinatridesete
ili nekoliko vekova kasnije )

Jasmina Popović

NEBOTRES

u silovitom nebotresu
ispremetanih algebarskih izraza
za ništavilo
matematički hladno
milimetarskom preciznišću
pogođeni su svi znaci
za beskonačnost

u paničnom strahu
bezizražajnog mnoštva
raspolućenih unija
greškom raskućenih skupova
čovečjeg ludila
nadolazila je bujica
otužne blagoglagoljivosti
gorkih nedorečenosti
sladunjavih
( do mučnine )
reči
zaokruženih u znak uzvika na kraju
ničega

pri pokušaju spašavanja
potencijalnih žrtava
stradala je
istina
( o, zar opet o tome )

Jasmina Popović

BLEF GOSPOĐE KJU

odvikla sam
reči
od
stvrdnutog srca
olovke
tupog otiska

(p)rime(re)
loših namera
pišem sećanjem

okivam ponornice
laži
gustine otužnih magli
s jeseni
( koju, istini za volju, ne volim )
zaključavam
ključare pamćenja
u sobu bez vrata
prozora
kroz koje
sunce ne ulazi
bez poziva
na bezazlenu igru
školica
stojim
u levom kvadratu
na sredini
poništenih zakletvi

gospođo kju
u partiji
koju ste započeli
taj obeleženi
adut
u rukavu vašeg
ludila
na podu je odavno
blefirate
izbegavajući
moj pogled
izveštačene mudrosti
( sa vama, samo tako )
govorila sam vam
sve karte na sto
nakrivljen
na istočnu stranu
koji se
poput klatna
u mom malenom umu
ljulja
grleći led severa

sve karte na sto
gospođo kju
pogled u pogled
da se ne zabrojimo
dok pišemo
manje nego što pamtimo
( sa mnom, samo tako )

po članu bez broja
zakona o prekoračenoj
liniji
razdvajanja naših svetova

osuđujem vas na zaborav

Jasmina Popović

POSLEDNJI POKUŠAJ

ako bi da plačeš
ispiši suzom
iz tebe neisteklo
trajanje
kajanje
sve grehe i prokletstva
oćuti reč
ranonosnu
isprati pogledom
slepila
odbegle vedrine
umorene
večitim traganjima
zbunjene
teškim rečima
knjige suštine

ako bi da vrisneš
nacrtaj krikom
zakopane promašaje
akvarelom nemoć oslikaj
i podmuklost
sopstvenih lavirinata
bezizlaza

ako bi da ćutiš
pevaj tišinu školjke
sa dlana
poklonjen šapat
otresi na pod
bezdanica
pretvaraj se
da razumeš talas
plime
oseka tvoj lik ima

ako bi

zakorači
smelo dodirni
tvoj
poslednji pokušaj

Jasmina Popović

PASTIR

Hej, pastirče na proplanku, ne kradi mi uspavanku,
ne uzimaj oganj vreli, talas snažni, dah oblačka.
Ostavi mi pesmu ovu, da uspavam tugovanku
ognjem sreću da potpalim i zagrlim cvet maslačka.

Hej, pastirče na proplanku, pusti san moj neka diše
nemoj pesmom iz daljine da ga šalješ u visine.
Odatle se pasti može, tad' povratka nema više,
sakriću ga ja u nedra il' u porub od haljine.

Hej, pastirče na proplanku, što nemušti jezik znadeš
trči gorom, trči zorom i pronađi mog sokola.
Progovori smelo njemu: "Hitaj brzo, da je kradeš!"
Na kiši ću čekat' njega, plešuć' bosa, k'o dodola.

Hej, pastirče na proplanku, pesmom vidaj moje rane
ne kradi mi slatke tajne, snene želje, pesmu ovu.
Ostavi mi gorostase od mog straha da me brane,
kad po mene jutra dođu, u novi dan da me zovu.

Hej, pastirče na proplanku, ostavljam ti povojnicu
niti crvenom mi dušu, belim cvetom kosu krasi.
Od svih zala ovog sveta, čuvaj tvoju drugaricu,
iz sna kad se jednom prenem, kad buđenja dođu časi.

Jasmina Popović

NIGDE DIVLJINE

poleteh zeleno
šuma da postanem
u koru hrastovu
srce da odenem
hrapavim bilom
otkucavam sebe

iskapala svu bol
na otvorenu ranu
vasione

obezdušeno
ogoljeno
obezboljeno
sleđenom tišinom
odzvanjam

tražim srce lavlje
u riku da se pretvorim

nigde divljine
osim u meni

gora zamukla

Jasmina Popović

MOŽDA DANAS

nikada 
nisam govorila
o željama 
koje sam poput suza 
kapala 
po tvojim nedodirima
nikada 
nisam upisala sebe
u tvoj tajanstveni osmeh
koji ti je lice senčio tugom

možda nam danas
nije suđeno
da zenice spojimo
prepoznavanjem
i nije suđeno
da ovako
jako
do bola
do vriska
do paranja duše
ranjeni
priznamo
da smo nekada
iz iste postelje
bivših života
preklinjali sudbinu
da nam veruje
iz iste čaše
kušali neveru
praštajući
bezuslovno i zauvek

kukavički
danas možda
opet prećutimo
sva naša neba
pod kojima smo
zasigurno
trčali hrabri do ludila
u susret
izvesnoj konačnosti
rastanka

možda mi danas
pokloniš
sve uskraćene darove
pripadanja
tu školjku tišine
koja će zauvek
šaputati prošlost
koju nismo imali

možda se danas
poslednji put
zagrlimo ćutanjem
jer sutra
taj kobni vrisak
neće biti dovoljan
da iz naših duša
odagna žal
što nikada
nismo umeli da budemo

možda, kažem.

Jasmina Popović

SANJALIŠTA

u neke sam se reke 
ulivala
grleć' potoke
žubor postajala
sebe davala
zaustavljala reči
gradila brane
zov moćnih okeana
vešto izbegavala
da sačuvam od zaborava
tajnu ljubav
između neba i mene
volela vlati trava
sanjivih snenih
ponos sam bila
i nisam krila
da imam bar nečim
da se dičim
ako posle danas
ne ostane ništa
žar istine ću poneti
do večnih sanjališta

Jasmina Popović

SNOKRADICE

Možda sam ne znajući postala
zarđali mehanizam
prastarog sata
koji vreme odvajkada broji.
Nesmotrenošću sopstvenom
uspela sam da se pokvarim,
zahvaljujući brzopletosti,
vođena čvrstom rukom
nevešto skrivane želje
da zaustavim vreme.

Priznaću krivicu ili ću se možda
pred sudom istine
braniti ćutanjem.

Kako da priznam
da sam postala
ono zrno peska u peščaniku
koje je zastalo negde,
između visova i dubina razapeto.
Osudice me na budućnost.
Mene koja ni prošlost nemam.

Ne znam šta nisam,
tek kukavica jesam,
umorna -
reći ću hrabro.
Htela sam samo,
htela da zaledim vreme
i svaki tren da stane,
da sačuvam snove od snokradica .

Uspela sam jedino
da ih pogledom gubitnika
ispratim,
dok su
kroz pukotine na zidu
mog sopstvenog
besmislenog
tako dosadnog života,
poput dobro uvežbanih vojnika
na svečanoj paradi
Pobede nada mnom,
odmarširali
čvrstim korakom konačne odluke.

"Majka sam vam !"

Sigurno sam vikala unezvereno,
jer znam,
probudila sam čuvare moga ludila
koji su na mene navukli
belu košulju Poraza
dozvolivši mi,
u trenutku lažne samilosti,
da gledam kako se snovi
rastaju od mene-
dozvolivši mi da gledam
kako ih raširenih ruku
dočekuje maćeha java
osmehujući se pritvorno.

"Ja sam vaša mati, vi druge nemate !"

Čula sam,
sigurna sam da sam čula
njen glas
dok sam padala u provaliju
sopstvenog bezvremenog postojanja.

Jasmina Popović

LJUDI U BELOM

sedeli su
u prvim redovima
kako i dolikuje
gospodarima
dostojanstvenog bezličja
sablasni u svojoj belini
samo sam im zenice
gledala
visoko na pozornici
užasa
u suzu se svoju
udobno smestivši

bili su odveć blizu
da ne bih osećala strah
nedovoljno daleko
da sakrijem
plavu pilulu večnog pamćenja
dahom sam svojim
reči bez smisla
izgovarala
od sebe ih terajući
oni su bili u belom
i čekali
da zavesa padne

lome se kulise
nacrtani brodolomi
postaju stvarnost
ajkulin rep osećam
između prstiju
znam
to je ta slamka spasa
za zauvek

neka odeždu crnu donesu
sopstveni vrisak mi simfonija
kostimograf se smeje
paletom mašući
dodajući još bele
da zaječi talas bezumlja
pena na usnama
sleđena krv u žilama
zatvaram jedno oko
rugajući se životu

u prvim redovima
sede ljudi u belom
cekajući kraj

moj

Jasmina Popović

TEKTONIANUM

Koliko stepeni raz(d)ora treba
da um se razbije
u tektonskom poremećaju
(s)ličnosti
ni po čemu različite
od ludila
da duše postanu okna svesti
do paramparčadi razbijena
kad savest sanjiva
čeka razarač
naručen
odnekud
iz daleka koje ne postoji
samo se čini
da dolazi dan
u zle namere odeven
slepilom zakopčan
u reveru suknenom
tkanom bez osnove i potke
nosiće kap krvi
za usnu moju.

Pronalazi me
u art muzeju
Tektonianum
spremnu za poslednju
prezentaciju
malog, raskalašnog ludila
pred publikom:
gospodom u crnim frakovima
ukradenim od odžacara
bez sreće,
do bestelesja
obnaženim damama
kojima ukradoše
pozlaćene siluete
bolesnog kikotanja
u koje su ih oblačili
potonji
dok su se za dugmad držali
ne znajući koju želju
ni kada
gledajući u nebo sopstvenog
skučenog bitisanja.

Zar pred njima
pitaće neko
imun na potrese
nepismen
za seizmička (na)gađanja
umobolja
baš pred njima
nasmejaću se,
crvenim iscrtavajući
sopstveno lice klovna
nek' zaplaču od (pod)smeha
jedini i poslednji put.

Poklanjam (im) se
u strahu da ne oslepim
od bljeska njihove
krvave metamorfoze.

Ljudi u zveri !
Zveri u neljude !

U vašem gradu još večeras
u art muzeju Tektonianum.

Dobro ste došli
(s)klanjam se i dajem vam reč.

Slova su moja. Njih ne dirajte !

Jasmina Popović

ZVALA SE

imenom precrtanim
iz svih rodoslova
predaka njenih 
sen
protiv zla
da sačuva
buduće naraštaje
ispod taloga
sebe od života
sakrivala
nalazila
mulj postajala
zvala se
čašom gorkog
pročišćenja
napojena
zadojena
imenom zaboravljenim
nije se dala
prašini
utabanih staza
samoći sklupčanoj
u korenu poslednjeg
drveta
na zapadu iskopanih sekira
oštrica bila
istok zakopanih postajala
otupela
sazrevala
od inaćenja ukradena
groznica sram i strah
slanim sopstvene
vidala rane
kapala po bregovima
stranputica
zvala se prkosno
dozivala promuklo
imenima
svih prokletih
kiše je stizale
pred metak stala
ime da sačuva
precrtano iz svih rodoslova

Jasmina Popović

SLIKA OBIČNOG ČEKANJA

Znam samo da je bilo
vrelo
nedeljno podne.

Možda ne beše nedelja?

Sunce tek prišlo zenitu
smejuljilo se veselo
onako šeretski,
posmatrajući me
s visine
( a kako bi drugačije )
dok sam trčala
prašnjavim drumom,
lica umrljanog
od prašine pomešane
sa znojem
koji je kapao svud po meni.

Ni malo lepa slika
ali o slici nije ni reč
u ovoj pesmi
koja to možda i nije.
Što sam brže trčala
moje polje pamuka je bivalo
sve dalje.
U kostima sam osećala
nevreme
kišu
grmljavinu.
Kosti.
One me nisu varale.
Nije o prevari reč.
Mog polja nema
i ne znam
jesam li
pravom stazom krenula.
Ugledah na malom
zavijutku
dečaka tršave kose
musavog lica.
U ruci kriška hleba
mašću namazana,
posuta crvenom paprikom
tucanom.

Kakav slastan zalogaj
za mene gladnu ( pomislih )
i žednu ( osetih ).

Upitah ga
gde je moje polje
gde je pamuk
za tkačnicu tek obran
gde su ljudi.
Odmahivao je glavom
kao da me ne razume.
Povikala sam
svoj glas nisam čula
nisam razaznavala
te čudne zvuke
koje sam u očaju
ispuštala
iz duše, čini mi se
ali se ne bih smela
zakleti.

Kiša će
pomislih
potrčala sam
koliko me noge nose
koliko je telo moglo da
izdrži.
Našla sam se
ne znam ni sama kako
u velikom oblaku
straha
koji me je poneo
noseći kišu
gradonosan
opak
al' brz
doveo me je
do mog polja
ali tu ne beše pamuka.

To je polje tišine.

U koju tkačnicu
tišinu da
ponesem
platno od ćutanja
vredna tkalja
da izatka,
koja će osnova
i koja potka
uspeti
da platno tišine stvori
da odelo ti poslednje
sašijem
koncem uzdaha
iglama nevere.

Uplašila sam se
grmljavina će unistiti
moje polje tišine.
Besomučno sam
trpala
tišinu
u džakove skrojene
od neprebola
natovarila
na seoska kola
u koja sam upregla
dva dorata
iz carskih štala zaborava.

Pojurismo
širokim drumom
do stare tkačnice
Starac nas je čekao
mudrac nam je mahao
konje je oslobodio
i napojio
mene je
hladnom vodom bezbola
umio
istresao
jedva spašenu tisinu
pred noge
tkaljama
koje su se šuškavo smejale.

Žeđ je bila jača
iskapila sam
poslednju kap
nade
bacila sam makaze
zabluda
pocela da pevam
kao dodola
da igram
kao dodola.

Čula sam je!

Čula
zvuk tišine
kako šareno namiguje
u potki
u osnovi
kako postaje odelo
bez šivenja
kako postaje boja
bez bojenja.

Vidim tebe
kako sa sebe svlačis
staro odelo
večne ljubavi
i bez imalo stida
oblačis novo
mirisno
za tebe
nekrojenjem skrojeno
strahovima šiveno
odelo rastanka
sa reverima podsmeha
i džepovima nehaja.

Na izlasku
iz stare kuće
postao si vitez
oklopnik
uzjahao dorata
pobegao
u nova junačenja.

Pomislih
mozda sam Penelopa
ona je umela da čeka.
Čekacu i ja.
Čekacu do zalaska sunca.
Čekacu do novog svitanja.
Do prvog cvrkuta.

Pomislih
mozda ja nisam Penelopa
uzjahah oblak praštanja
vratih se
prašnjavim drumom
u moje selo.

Jasamina Popović

DIONA ME NIJE VOLELA

Oslepela sam
na pločnicima Atine.
Hetera razularena
oba mi je oka izvadila
da ne tumaram
stazama
njenih prolazaka
do bogataških soba
i postelja.
Sad štap i pas
prijatelji jedini
i zvuci koje čujem
što iz utrobe zemlje dopiru
iz tog grotla vreline
da moj led
žarom otope
i srce mi vrate
iz grudi izvađeno.
Lutanja su me bludnicom
načinila
milost napasnika
kao poklon sam primala
dok sam se
zlu
zatvorenih očiju
mrtvog srca
predavala.
Sad lutam
pustim ulicama
ljubim vrele pločnike
ljube me bez milosti
udarci oholih prolaznika
što pljuju po meni
( želeci me jako )
pljuju po meni
nemajući hrabrosti
da me za ruku povedu
do najčistijeg izvora zivota
i dan mi vrate
i mir mi vrate
kako bih u miru skončala
kao umorna žena, željna počinka
i mirnog sna.
Joč samo da dočekam kišu
pomislih
dok sam bauljala
dok sam štap slepački
lomila
o psa se vernog saplitala.
Kišu da dočekam
da ona sa mene spere
tragove greha
sramote
bluda
što su mi svaku poru zaposeli.
Ja nisam kurtizana
nisam Aspasija ni Frina
koje su uzdisale i gorele
u svili bogataških ložnica.
Uboga sam sirota
koju su kupovali i prodavali.
Na meni su bestidnici
sve svoje zle porive
do bola, do smrti isprobavali
dok se nisu zasitili.
Prodanu me prodavali
na ulicu izbacivali
modre mi tragove po telu ostavljali
pa kao pseto šutirali s praga.

Kišu tražim.
Hocu tu kap
da sa mene spere
nesreću mog postojanja
sa moga tela
zadah razuzdanih bludničenja
i moju sramotu.

O, Diona, boginjo moćna
molih je
dok sam još jednim
krvavim podavanjem
kupila priliku da
njene skute ljubim
da snagu njenog žezla osetim
u oko je pogledam.

O, Diona, boginjo kiše
smiluj se
meni prošloj
meni nestaloj
smiluj se prljavštini koja me guši.
Daj mi samo kap
daj mi pola kapi
neka me vrati
u vreme nevinosti
u vreme mira.
Hoću da se poslednji put
uspravim
čistog obraza
ruku čistih
( duše zauvek čiste )
u nebo pogledam
Suncu dlanove okrenem
da mi ono blagoslov bljeskom
ispiše.

Diona me nije volela.

Čula sam
tupi udarac žezla
o pod
taj znak
da smem
pre nego što zauvek odem
da smem
u oči da je pogledam.
Bez reči pogled podigoh.
Oko mi je u oko bacila
zenicom moju zenicu
spržila.

Kišu tražiš-povika Diona
dok je ustajala
dok je da me napusti htela.
Oko u oko
bol neljudski prejak
zenica je zacvilela.
Odjednom, milostiva neka je
Diona moćna,
iz mojih očiju potekoše kapi
kao iz česme na gradskom trgu,
tamo gde ponekad
nas uboge siromahe
bičevima tuku.
Kao iz česme na trgu srama
potekoše moje suze
niz hrastovo lice
izborano
danima, noćima
nesrećama.
A ja
ja sam u duši osetila
nešto neopisivo
kao da se ponovo rađam
kao da neka nežna ruka
lagano njiše moju kolevku.
Rađam se ponovo
eno me kako spokojna
tolinu primam
u utrobi majke
čujem njen porođajni krik
moj prvi plač
i grleni smeh moga
vec pijanog oca.

Rodila sam se ponovo
slepa da hodam
al' tela i duše pročisćene.

Diono moćna, moje si spasenje !

Prenuh se odjednom
od jačine udarca u moja pleća
zacvilio je moj verni pas
začuh kako se lomi
štap slepački
prokleta da si
javo moja
moj danu stradalni
sa buđenjem se slomiše
sva moja nadanja
da ću se spasiti
da ću svaki greh iskupiti
sopstenom čistoćom
tela i duše
sapćući molitve pokajanja.

Moćna Diono, možda se sretnemo
jednom
okom u oko da mi pogledaš
zenicama umesto vida
kap da pokloniš
pa da odem sa ovog sveta
srećna.

Možda sam grešna
zbog misli ove
možda
možda me je Diona ipak volela.

Jasmina Popović

MOLITVA

Proklet ne bio !
Neka te ne stigne moja kletva !
Molitva duše neka te prati
ako tvoja uspe iz zla da se vrati.

Sunce ti sjalo vazda
zdravlja ti lilo i prelivalo
najrođenije te volelo
i celivalo.
Život te, da Bog da
mazio, svako ti dobro
od ruke išlo, zlo te mimoišlo
zbog svega sto si činio
zbog svega sto mi nisi dao.

Zbog svakog mog jauka
slomljenog rebra
i nežnog ptičjeg krila
kojim sam letela
dok sam naše gnezdo svijala.

Oholosti pusta
sreća ti vazda klijala!

Sad neka te radost susreće
kud god kročio
mračne ti noci bljesak njen
svetlio
nikada ti bol ne pretio
ni bolest teška od koje se strada
neka te ne pronađe nikada.

Prokleta samo ja bila
što sam u oku zla
ja dobro tražila
sto se nisam odvažila
da na udarce biča
bičem uzvratim
nikada se u tvoju klopku
kao u mirisnu postelju
ne vratim.

Ja snage nisam imala
a sve sam znala.

Za kurve iz prljavih mehana
za propast naših dana
ja plač duse svoje
da čujem nisam htela
ja sam te
propasti duše moje
ja sam te volela
jaukom
smehom
ja sebe sad kunem
sopstvenim grehom
i haljinama požude
koje sam oblačila
dok sam se
samo za tvoje oči
svlačila
i zavodila kao kurtizana
a ti se bezobrazno cerekao
dok si me uzimao
bezvoljno
po navici
dok si me kidao
haljine srama
sa mene si skidao
ogolio si me do kraja
a sad te kunem
osmehnuta
kad dan za to dođe
neka ti se otvore vrata raja
u ime svih dana iz pakla
zbog vatre koja me je pržila
dušu dotakla
i u njoj ostala.
Tebi neka u izobilju pliva
neka su ti plodni
vinograd i njiva
pšenica ti dušu zlatila
vino te sladilo
i zaborav donelo
na dane kada si samo zlo
sejao i žnjeo.

Ko sam ja postala
pitaš li se sada
dok u mračnim mansardama
jadnog pustog grada
ispijaš svoje pice
i ljubiš pohotno neke druge.

Vikao si do neba, kleo me često:
Ne miči iz tvoje kaljuge
tu ti je mesto!
Kleo si me i prokleo
bez kajanja, srama i tuge
glasom oholosti i poruge.

Dabogda
seme prokletstva
da mi se zatre
pijan si cvilio
mene kleo
batrgajuci jezikom
udarao rečima kao maljem
to seme
kojim si me oplodio
moleći se Bogu
majka da ne budem nikada
čedo da ne privijem na grudi
da kap mleka iz sise ne kane
uništio si mi noci
zgazio dane
al' Boga ima
onog u koga ne veruješ
onog Boga kome se klanjam
majčinstvo ja ne ostadoh da sanjam
ja majka postadoh
a ti
kome li se klanjaš danas
od koga milost moliš
i tražiš spas.

Pesma te po svetu pratila
kud god pošao
u svaku kuću nek' si dobrodošao
neka ti se otvore sva vrata
sve sto dotakneš
neka se pozlati
neka ti misao o pokajanju
bar jednom vrati
u časovima kada si trezan
kada nisi pijanstvom vezan.

Zbog svake suze moje
i mog leleka bezglasnog
zbog svake modre mrlje
na telu mome
u sreći neka se zlate dani
pokoljenju tvome.

Mir da nađes duši
tesno neka ti bude
u paklu svoga pakla
bezglavo da potrčis i pobegneš u raj.
Da sagoriš mržnju
snage imao
siromašne i uboge
zlatom darivao
neka ti dotiče i pretiče svega.
Da se sa svojim demonima
boriš
izboriš
od srca ti želim.

Kunem te
srećan mi budi,
osmehom nevinim
pogledom čednim
jedinim vrednim
sto od mene osta
najlepšim od Boga
kune te ova duša
prosta.

Kune te moje beznađe.

Zlo nek' te nikada ne snađe!

Zlo nek' te ne snađe zmijo
otrovnice
sto si me za dušu ujeo
otrov izlio
da se mojim telom širi.
Molim jedinog Boga
milosnog
da moju dušu umornu smiri.

Izađi iz jada svoga jada!

Zbog sina koga sam rodila
ljubavlju negovala i odgajala
zlo ti ne želim !
Zbog krvi tvoje krvi
sreću ti želim i život dostojan coveka.

Kad budemo otišli Bogu na istinu
ni tamo ne želim
kazna da te sačeka.

Duša je moja
ljubavi puna
nema jada nema gorčine
ti koračaj korakom sporim
možda i stigneš
do ISTINE.

Jasmina Popović

OTKUCAVAM SRCE

Sakrivena kukavički u levoj pretkomori
bezočno otkucavam svoje srce.

Dok klizim niz aortu kao niz tobogan
prodajem ga za šaku besmislenosti.
Zdrobila sam odavno sva kajanja
kamenom zlovolje, smrvila očekivanja
u avanu zastajkivanja, besno se cerekala
dosadnim aritmijama tražeći groš više.

Cenjkala sam se dugo, predugo
igrala žmurke sa sopstvenom savešću
slavodobitno odahnuvši na kraju igre
ponosno podigavši glavu gubitnika.
Tražila sam tamnicu željna robovanja
razbijala prozore sopstvene svesti
plakala kapima otrova umesto suza
koje sam sušila na štriku bezdušnosti.

Sakrivena kukavički u desnoj pretkomori
nastavljam igru otkucavanja.

Jasmina Popović

IZMEĐU NAS SU ĆUTANJA

Grlila je tužne pajace
pogledom sramežljivim
kroz krilo slepog miša
nestrpljivo gledala
bajalice
razbrajalice
kazivala
nemušto
niotkuda suđenog.

Bosiljak u nedra
protiv uroka
zlih pogleda
pitomih namera
ispisanih sitnim slovima
na požutelim
otpusnim listama
pokupljenih
u neka davna svanuća
na zgarištima
sanatorijuma
za bolne
umobolne
neprebolne
koje je uporno palila
ne bi li
na plamenu sopstvenog
ludila
u potrazi za pameću
bar jednom probudila dan

Bila je ginjol lutka
konopac je bila
omča
munja koja se ljubila
strasno
sa mesecom
koji je mirisao na lavandu.

Herbarijum je pravila
od hrastove kore
sopstvene kože
listove vezivala
pletenicama od paučine
s vremena na vreme
proveravala
zbirku sopstvenih gluposti
ispresovanih
uredno
zajedno sa sasušenim
korenima
iz petocifrenih brojeva
promašaja
obrnuto proporcionalnim
kvadratima
očekivanja u nizu
iracionalnog
beskonačnog davanja.

Njeno su ime tražili
u izvodima iz matičnih knjiga
pogubljenih algebarskih izraza
za ništavilo.

Ponosno je vukla sa sobom
kolekciju
godinama sakupljanih
budalaština
jednako nesrećna
što nikada nije uspela
da lakovernima
poturi oglas kojim je menjala
svoja statična velikodušja
za jedno sićušno
kotrljajuće R.

Opijala se uspešno
veštije od bilo koga bilo kada
nikada nije razumela
zašto je
rakijska čašica prezira
dozvoljena mera
za nazdravljanje tuđincima
kockala se strastveno
uvek u svaku partiju ulažući
život
blefirala je vešto
dok je tragala za kraljicom herc
koju bi kao hladno predjelo
servirala na osamnaest
fleka od sopstvene krvi
na zelenoj čoji sudbine.

Dvadesetjedan ! Vikala je. Vrištala je.

Na poker mašinama
ručicu je snažno povlačila
na gore
nikad na bolje
uživajući u panici
krupijea u crnom
koji su joj svaki dobitak
zlatom plaćali
bila je bogata
porazima
zabludama
grehovima
kažu
retki koji su je poznavali.

Bila je ponosni nosilac
ožiljka na obrazu
ožiljak na duši nije pokazivala
dušu nije otvarala
nikada
nikome.

Ponekad je mrzim.
Ona mene uvek.

Ista nam je koža smežurna
iste bore više ne brojimo
i ne bojimo nikog do Boga
a opet

Između nas su ćutanja.

Jasmina Popović

ZNAK ČOVEKA

na raskršćima
rastajanja i susretanja
u vlatima trava čarobnica
ispod kamena istine 
tri stope 
levo od odlazaka zauvek
sedam stopa 
desno od dolazaka nikada

traži znak

postani svojevoljno
( drugačije ne može )
duboko korito
reke svih zaborava
prokopaj sebe
do samog jezgra suštine
oholom viru gospodar budi
zauzdaj zlu kob
sopstvenih vrtloga

( osluškuj )
kovitlac u krošnjama drema
slušajuć' uspavanku neba
( blagost si blagosti )

trazi znak

na tromeđi zemlje vode neba
postaćeš odbljesak
( prvog
poslednjeg
prethodnog
potonjeg )
Meseca u zenici
( bleđi, najbleđi )

oslobođen
bezbojnim nestajanjem
ugledaćeš
svevidom sopstvene mudrosti

Znak Čoveka

Jasmina Popović

SAMONIKLA

Iznikla sam pokraj puta
kao kopriva il' drača.
Zaborav ime je moje
a možda ja imena
nemam
možda je izgubljeno
ostalo negde u mulju
mog postanja.
Bezimena lutam
i žarim ožarena
bez sunca
tu, ispod kamena
što ga pod glavu stavljaš
san da usniš.
Nesanicom te pokrivam
da od zebnje ne ozebu
laži tvoje
što ih pod pazuhom
kriješ.
Dodirom um ti pržim
iznemoglog ostavljam
ubadam taj poslednji
otrovni trn u moje srce.
Krvavim potocima
poteći će
tvoja gorka kajanja.
Poslednji put te gledam
okom sokolice
bez krila i zenice.
Tvoje oko pogleda nema.
Plačeš,
pomislih umrlom mišlju
ali ne, nisu to suze
to tvoji kapci
strahom slepljeni
nose na trepavicama
kap propasti tvoje
i neke boje
praznina bolnih.
Ti nevidom vidiš
ja nesluhom čujem.
Ostaj mi u sreći
misao ti šaljem
na kraju.
U raju peva
prokleta Julija.

Jasmina Popović

GRLIM

Grlim odlaske
razumom
praštam nepovratima
dušom.
Šta ako je tako?!
Razvlačim
produžavam
dosipam
presipam
prosipam
krojim
prekrajam
param
u nit sam se pretvorila
daleko još dalje
ni iz čega stvorila
nemoj blizu
nemoj ni za lek
ni za otrova kap
nemoj danas
sutra ne postoji
dlanom
hladnim
raširenim
šamarali smo
naša nerazumevanja
petljali
mrsili
pertlali
cipele stare obuvali
o crveno se saplitali
crno šnirali.

Umirali.

Jasmina Popović

ČETVRTI STEPENIK

staklena tuga
zastala
na četvrtom stepeniku

osveta malog belog pera
( nasmejanog )
pod pazuhom
kikotanja slatko pojanje

ko se poslednji smeje
zavapi slomljena tuga
na dlanu četvrtog stepenika

sreća skliznula
niz nedra
niz bedra

Ahilova
( čija?! )
peta
četvrta
na stepeništu poraza
bez žara ljubi
krhotine

crveno iskapalo
crvenim jaukom
zenice

kap

na četvrtom stepeniku
sunovrata

Jasmina Popović

ČUJTE

Zaključajte moje srce
naređivala sam
vama koji ne čujete
ni kletve ni molitve
sklupčana
u pukotininama srama
međ' grobovima zaboravljenih
međ' kostima svih obezglavljenih
mučenika
stradalnika
u minulim bitkama
izgubljene časti i dostojanstva.
( na vašu dušu ide zveket lanaca i iščupanih srca )

Dušu mi uzmite
da od mene ništa ne ostane
molila sam klečeći
na memljivim podovima,
suzama svih nas kojih više nema
umivenih kuća,
i jaukala
u horu bezglasnih pokojnika
dok vi ispijaste
našu krv
dok sa čela brisaste
zgađeni našim postojanjem
naš znoj i muku našu
( neka vam ne bude prosto kad odete Bogu na istinu )

Čujte
vi koji ste lomače palili
na vatri naše sudbine
jednom će plamen
jednom će kletva
jednom će vas stići
ova krvava žetva
znaćete jednom kad u crkvu pođete
da spas potražite
sveću zapalite
znaćete da neke sveće večno gore
a vaša neće do zore
našeg uskrsnuća.
( neka se zavesa spusti, dlanovi neka ćute )

Jasmina Popović

TI SE ŠALIŠ

Ti se tako divno sališ 
Kažeš 
Ljubiš me poslednji put. 
Naša okna pucaju 
Tvojim smehom 
Mojim grehom 
Dok grlenim mislima 
Po zidovima malaš 
Čudo rastanaka.

U purpur tamu
Pretvaraš
Od jazbine dvorac
Praviš
Nespokoja ti tvoga
Zakuni se
Odlaziš prvi
Zar ne?

Naša postelja suknom
Pokrivena
Od svih pogleda sakrivena
Cvili
Stenje,
Jastuke pretvara
U kamenje-
Kroz strašnu vrisku
Seća se:
Svih padova
Vrhunaca,
Milovanja
Opsovanih sunaca
U svađi kao u krađi
Duše.

Zaustavljam vreme
Dok kofere ti pakujem
Nadom i željom
Da ćes u sreći
Umeti da se snađeš
Kad dugu negde pronađeš,
Ispod nje prođeš
Sebi dođeš
I ostaneš.

Kroz ključaonicu nehaja
Još ključ da okrenem
Iz jave se prenem
U snu nastavim da živim
Mesec dok krivim
Jer krivac mi treba
Za oteti deo neba
I polomljene merdevine
Sa oblaka neću moci da siđem
U san ti navratim
Obiđem
Kao starog saputnika
Na stazama sreće i smeha.

Jasmina Popović

VREME

Mojom vradžbinom omađijano
vreme sveznanja
u bekstvo pretvaram.
Dah od smeha gubim.
Svega se bojim
a ipak znam
sama sam sebi jedini strah.
( sebe pretvaram u prah )

Slepilom prokleta duša
hrli neznano kud
tražeć’ ostatke očinjeg vida
po kaljugama neprebola
skloništima srama.
Od nemila do nedraga hoda
hramajući
poput zgažene srne.
( maska je ostala, nestalo lice, um mi trne )

Brišem izmaštane dane.

Ne traži više
kletve za mene
razularena suđajo
moje zle kobi
evo, klanjam ti se
dok molitvenik
beskrvnim prstima
stežem
režem sebe
bez milosti i kajanja.

Iz kaveza puštaš
pticu rugalicu.

Jaučem molitve
samujući u ispovedaonici
svih mojih grehova.
( dosta je bilo ispijenih zabluda i velikih cehova )

Uredno sam
u stablo moga tela
urezivala ime spasenja.
Nije vredelo.
Života me je ova
vekovna kob koštala
što hoće da unisti
dan
san
trajanje.
( bezbojno sam nestajanje )

Ako znaš kada sam nestala
javi mi
pticu pošalji
il’ na pergamentu moje kože ispiši
epitaf gorčine.
( seti se, prošlost je moje ime )

Poklanjam ti suzu
kojom sam umila
beskonačnost.

Nestanak ja sam, ti -konačnost.

Jasmina Popović