MOŽDA DANAS

nikada 
nisam govorila
o željama 
koje sam poput suza 
kapala 
po tvojim nedodirima
nikada 
nisam upisala sebe
u tvoj tajanstveni osmeh
koji ti je lice senčio tugom

možda nam danas
nije suđeno
da zenice spojimo
prepoznavanjem
i nije suđeno
da ovako
jako
do bola
do vriska
do paranja duše
ranjeni
priznamo
da smo nekada
iz iste postelje
bivših života
preklinjali sudbinu
da nam veruje
iz iste čaše
kušali neveru
praštajući
bezuslovno i zauvek

kukavički
danas možda
opet prećutimo
sva naša neba
pod kojima smo
zasigurno
trčali hrabri do ludila
u susret
izvesnoj konačnosti
rastanka

možda mi danas
pokloniš
sve uskraćene darove
pripadanja
tu školjku tišine
koja će zauvek
šaputati prošlost
koju nismo imali

možda se danas
poslednji put
zagrlimo ćutanjem
jer sutra
taj kobni vrisak
neće biti dovoljan
da iz naših duša
odagna žal
što nikada
nismo umeli da budemo

možda, kažem.

Jasmina Popović