POKAŽI MI ČOVEKA

pronađi nekoliko izgubljenih slogova
zagrcnut njima brzo mi reci otkud ja
u kući od kartona

crvenim srdžbom, poput lakovanih cipelica
utekla iz (pr)oza(ičnosti)
dalekog detinjstva tvojom starošću nacrtanog
šuštava poput pregradnog papira
starih predratnih il' predmirnih albuma
( lebdim nad porazima )
u kojima više nema fotografija
prošlosti koja me raskolačenih očiju
posmatra sa etikete
suzama zalepljene na prednju stranu beskućja

tamo gde putujem nema adrese
( broja ni roda nema )

tamo

amo me poklopi nesputanom rečju mastiljavom
pljuni mi na srce
olovke ćutanja. lomim sobom
tebe sakrivenog u nevažećoj deklaraciji
zagarantovane prolaznosti
života. na mahove ti mašem
udenuta u decimale beskonačnosti
poslednje molbe

umesto moći izbavljenja iz nigdine
na koncu beznitnih raspadanja
daruj me i celivaj blagoslovom

pokaži mi Čoveka

Jasmina Popović