VATROM U METU -UMEĆE OGNjENIH PRAŠTANjA

Velikom plamenu zagospodari
Bujicom gnevnom, gromadom lednom
Il' k'o od šale nebesko nevremje
Munjom najavi

Vatri strahova darove -za ljubav meni
I cikom groma kao u povoj ti na dlan ognja
Sve suze neba, nek vasiona oči sklopi
Jednom zanavek

Započni igru -vrtloge razigraj
Oluju pusti razjarenu
Dvoboju virova sekundant budi i odbrojavaj
Od jedan do jedan unazad samo
Nek hitac krene
Kasom neizbežnih susretanja
U okret i pucanj,
Golem silo mojih gorkih posrtanja

Želju mi ispuni, nek zadnja bude-
Kajanja zakasnela bez opravdanja
Savesti griže sve neka grle
Do samog kraja

Bez izuzetka

Jasmina Popović

ODJEDNOM PRESTRAVI SE NA KRAJU TREĆEG ČINA JEDNOČINKE U DVA POSRTANJA

kad kažem izdah stiskom očajnika
u suzu svoju kap otrova il' dve
doziram umiranja
dozivam junaštvo da crvenim pred njim
doziraj očajavanja ( neko mi u ponoć reče )
dozovi se
pameti. ni od korova

ni do neba ne bih
dok crtam strepnju crvenim i pečatam
tragove. (p)ostavljam lažne
u šumi zimzelenih varanja listopad sam
nizina i breg. između neba i hrastovog korena
na kraju mahovinu u zeleno

u plavo početak. i modro mi more
preže zapregu za beg i za nauk
iz duše. nepoznatog ne kidaj
sebe. nikad na gledaj

unazad. od sedam milja korakom
negdašnjeg čoveka. prevari
unapred. žilet u džep za svaki slučaj i nadlanicu
sa dlana namiguje igra oštrih britvanja
ko preseče liniju. život(a)
nimalo ne boli

kad zažmurim ljude, do deset brojim
i tražim. sopstvena posrtanja krišom
da ispravim hod. lelujanja
za zemlju (se) vežem,

sebe rumenim besom milujem
kamdžijam. trag na telu rana da bude
tad ostaju mi samo vidarenja
u doba dušosvlaka

i tačka na kraju

Jasmina Popović

PLETENO I PARANO O CRVENOM SLOVU

Jednom sam tako
Iz obesti sažvakala
Bez kajanja iz besvesti,
Tri belutka nasmejana
Srdžbe radi i inata-
Grumen zemlje napuštene u nedra sam
Bolodušjem, kradomice
Krijuć' svoja strahotrepja
Drhtarenja zagrljena, mukom svojom
Posvađala
Sebe hitro ispljunula u temelje
K'o znamenje propadanja

Iz kutije blistavlaži zaslađenih
U mraku sam potpalublja progledala
Porinuće, potonuće bratimeći
Sad pređu kajanja kidam gnevno
Što nisam jače i jednom još

Moj kapetane
Žena na brodu, nesreće dar
U more! Umori!
Kovač budi paklensudbe
Čekić sam i nakovanj, ti vatra i meh
Žar žareni, potkovicom potkuj talas

Igrajmo se preterivanja
Sve dok ne postanem krv na tvom desnom
Oku slepom
Kažiprst zaglavljen u orozu
I oštro oko poslednjeg sokola

Pucanj si, ja praznina
Ne oklevaj!
Na mapi blagorodja treći sam korak
Levo od izvora hladnih zavaravanja
I laka meta

Pružam ti ruku da tvoja ne zadrhti
Sumnja i strah sam
Ti hrabrost budi!

Budim daljine
Na najjače uključim krik
Vrisak zasmejavam plačem tragača
Zabludelih duša
Hipnozom uspavljujem blizine
Klatnom pred okom u kapak kapljem
Košmare

Donesi mi beli svet da ga u rever trajanja
Dok sudbinu preklinjem
Da opet sve u naopako,
Moj kapetane?

Po običaju
Pravu na očaj skidam kapu
Nek pokisnu prokleta pojanja
Meni međ' zubima grka reč na umobol liči
A nije

Još

Jasmina Popović

INAĆENJE VRISКOM PO ZVUČNOSTI NESLUHA

Nema mesta ni za koga
U ovom tunelu ravnodušnice,
Makar čipkani nestanak postala
Sva u belom i bez greha, jednom
Nepostojana ja
U kišnom danu obezbojenih duga
Ispod kojih, čak ni zbog poslednje želje
Prvog greha sopstvenog,
Nikad
Ne bih, poslednje mi bilo
Pa prošlo

Moj je krtičnjak prepun
Na zor presvislih zora
U sebe zaključanih, pa u ključ odnekud
Pretumbanih sumraka
Prepun suzama ispranog živog tkanja
Lepršavog umiranja sveg svetla
I svih dana, za dana

Кoračam tako, u bestraga i ni u šta
Iz ćeifa
Bez moranja u more obučena
Noćne a moćne da na dva, na tri
U krš lukavih delanja pretvore
Skršene kosti moje, odavno oglodane
Bezumom slutnji da nikad je uvek
U isto vreme i u pravi čas
Beščašća

Bolim se izranavljenih tabana
Crnilom nagaravljene pene, sebi ću lice
Da gazim, a da gaz misli blatnjavih zatrem
Iz sve snage jer samo tako umem umom
Pomućenim

U razum ne svraćam namerno
Ni u kom slučaju potrebe
Nema
Sam-a vrištim do nesluha i nazad

Najzad

Jasmina Popović

ČIODANJE PRAŠNJAVIH PROIGLAVANJA КROZ PUPČANIК PRVOG PRETКA

Ptica je imala srce
Imala je srce
Srce izgubljeno u besmislu
Beskrilnih uzletanja
Ni iz čega ni u šta
Ptica je imala srce
Šaputala sam u očaju
Ulazeći u čelik vez
Prašnjavih proiglavanja
Кroz drven-kosti predaka svojih

Ni o čemu nismo nikad
Osim o pticama i slobodi
Uma bolnog
Čovek mi je pogledom svojim
Čiodom kroz moju zenicu
Кazivao prekor, darivao ogoljenu bol
Zaključavši se u mene

Iz daljine, blizina je grlila
Tišinu pevanja
Male žile kucavice,
Na omčinom čvoru nažuljan vrat
Кukavice
Odbrojavao se svakog punog sata
Na dlanu je pulsirala jedna linija života
Svoj izgubljen put
Obmotavši pupčanik oko vrata
Pomislivši da su rajska

Istotreno, ishitreno ili baš namerno
I kad treba
Кoračnica vremema iskakala je iz takta
Potpuno bezobzirno

Tražeći prikrajak iz kog bi posmatrala
Taj poslednji trzaj
Iz sebe izašla, do krvi je očnjake oštrila
Zube lomila o čelik uže
Uzaludnošću zakasnelog kajanja

Prokletstvo paklenog dana
Uspravilo je oborenu stolicu,
Otreslo nevid praotaca sa savesti
Smejući se neprestano

Svitala je noć mladog meseca
Punom mrklinom poslednje suze

Jasmina Popović

SAMOVAR I ČAJ OD DRAME

Odvajkada, avaj, avaj
teških reči družbenica
bez pitanja i bez molbe
mrseć' misli naopake
međ'tišinom stolet hrasta,
mahovine kazivanke
i mrmljanja modronebih ljutnji gromkih
postala sam nevid vila
gromoglasjem u bes munju upisana.

Sever ja sam tvome ledu
inat rađam u mukama, tobom gorim.
Studen ja sam tvom nehaju
pokopavam nade puste iz obesti.
Od inja masku na žar lice pokajnice
od rose čedna umivanja da trepti oko.

Dan da svane.
.
Da zaledim, da umijem i ubijem
dabogdanja
opet jednom bez milosti i kajanja
proklet krilo da posečem,
košmar let da prestane, da nestane.

Danas daj mi.

Jasmina Popović

TEMELJANJE MUКA GRDNIH TEBE RADI

Ne ruši mi kućom kuću,
krov temelju, odžak ptici
radost ištem, milostivom rodu svome.
U kljun mirom mesto nesna
meni podaj biser granu
okno sjajem okićeno
jutro meni neka rodi.

Ne pružaj mi korbač ruku,
bolom boliš, žarom žariš
kad zarivaš trnoprste krvlju malaš
uzaludje prošlih dana.
Tebe zovem, tobom ćutim,
dok životom život varam
gorom, dolom, bescilj besni neprestano.

Ja ceh plaćam zadnjim kasom
razuzdanih konja vranih,
suzu oku vraćam gorku,
sebe sklapam u molitvu
greh dok kajem, kraja nema. Ni početka.

Jasmina Popović