P(R)OZORIŠTE

zovem se zbignjev vožnjinski
šaputao je pored uha
dobro raspoložene gospođe kju

dok joj je vrat golicalo sečivo noža
sladila se grlenim smehom svoje
taman kad treba rođene hrabrosti

inkarnacija sam svih prokletstava
oštrio je reč o reč
skrivajući sopstveni strah
u razjapljenoj čeljusti predatora

zvali ste se zbignjev vožnjinski
do trena kada sam vas ubila
jednim jedinim hicem prepoznavanja

vi ste na potezu, mrtvoumniče
bar jednom završite započeto
i počistite nered za sobom

ne zaboravite da otvorite prozore
imam dogovor sa pticama

o prvom i poslednjem opelu

Jasmina Popović

PREČA POSLA

u šezdesetšestom danu
konačne plovidbe
na šestom stepeniku
potpalublja
gospođa kju je pala ničice
pokušavajući da zamućenošću uma
razgrne strahove 
dodirne u čvor uvezanu 
sopstvenu unezverenost
i krene sa njom

ona i ona okom u oko

smrt je opet imala preča posla

Jasmina Popović

BESCENJE

sanjala je
magle, u danu
velike aukcije malih stihova

prvi put
drugi put

treći put
zevala je iz dosade,
udobno smeštena
u poslednjem redu čekanja,
fascinirana
neopozivom odlukom
o prodaji duše
sopstvenog stihovanja,
za koje ni sama ne bi dala

petoparac

jutrom su je zatekli golu
kako stidljivo,
telom razapetim,
sakriva krv na čaršavu,
jedini dokaz
o gubitku nevinosti

poezije
Jasmina Popović

PRETVARANJA

ne tražim. ništa
u pukotine ulazi kradom
noću. u genima nosim
umeće pretvaranja. da u ne
da umem
krike u tišinu, vatru u vodu
u krv i ranu 
il' kasnu istinu u laž
zatvorenih očiju.

ne tražim. ništa
iz pukotina izlazi smelo
danju. pevam odricanjem
nemoć. tajim pred svetom
bol. da mogu strahom
belo u crno uvek

u pokaznoj vežbi razotkrivanja

Jasmina Popović

ZMIJOM IL' KAMDŽIJOM

u tri kolevke da počinem
vreme je

na tri sveta bez strana,
moj prah nek' raznesen mišlju
iskidanom, mir pronađe

zlovoljom il' nevoljom
košena, nek' pokošena
dragovoljno, bez stradanja,
kroz igleno oko udenuta,
nitima il' konopcima sudbe
premereravana, sopstvenom
čemernom zlosrećom dojena,
pokorna do padanja na kolena,
tuđom krvlju zemljoljublje da začnem
u utrobi neplodnoj, pre skončanja

mržnjom, zmijom il' kamdžijom
na tri sveta bez strana,
u poljima negroblja neka me,
ravnodušjem te ovim molim

živote

Jasmina Popović

OKNO

tavanica je skrivala
prozorsko okno 
spuštenog pogleda u svet
živela sam drhteći
brojala korake penjući se
zidom bez cigala
u ruci gužvajući izbledelu rezervaciju

zauzeto je, rekoše mi,
vaše mesto do prozora

Jasmina Popović

MILENIJ(UM)

beonjača si bio
svevidog oka milenijumske tame

kružnica si bio
koju su iscrtali Bogovi
u vremenima nekim kada su se oluje
strasno i neskriveno ljubile
sa peskom nepronađenih pustinja

blesak si bio
odnekud sleteo na devičanska bedra
vasione koja je stidljivo grlila odbegle
nebeske svodove i ljubav vodila sa večnošću

beonjača si bio
svevidog oka milenijumske tame

šta je od tebe (p)ostalo, čoveče

Jasmina Popović

OMEĐAVANJA

koračao je oštrim sečivom
međuneblja
jedva čujno pevajući zlokobje

nadomak umopolja
odlučnim je pokretima
oštrom britvom 
odsekao crnu grivu svoga ata

počupao je putokaze
na tačku račvanja stavio
grumen zemlje
kraj njega još samo
kremen kamen mržnje
ispog koga je zakopao
pletenicu od crnih konjskih dlaka
kroz zube neprestano mrmljajući kletvu

nestao pre postanka

Jasmina Popović

BEZ VRISKA I ODJEKA

zastani u odlasku
dok navijam sekundaru
bestelesnog mimoilaženja

dah zaustavi
da njime nenamerno
ne poremetiš moju odluku
da očinjim vidom
vreme zaledim

( vrisak ni odjek čuo nisi )

neiskapana suza
moga bezrazumlja
u mač je pretvorena
kaljen ljubljenjem
tvojih beskrvnih usana

mač neka me ne seče

dok iz peščanika
na moj dlan
ne iscuri svako zrno
sve dok ne okrenem
planetu naglavačke
noć da dan postane

sunčevoj vatri da se pokonim

vatrom svoje zenice spržim
da ne vidim prst na orozu

Jasmina Popović

OBESMIŠLJAVANJE

u toj kapi vrelog karamelizovanog ničega
bilo je one otužne slatkoće
koja nagoni na mučninu pri dodiru sa nepcima

virtuoz u kušanju svakojakog ništavila
radosno sam je već istopljenu topila
odgurnuvši sa dohvata ruke
čašu suštine proniknuća u nešto
čime sam se u časovima intenzivnog
razgoropađenog urođenog ludila
ponosila ne znajući da ne postoji konačnost

u toj kapi vrelog karamelizovanog ničega
davila sam se kao u reci koja povratke
broji ranama i teče uzvodno
sve do samog izvora uzaludnosti
sopstvenog rođenja označenog vriskom
koji je crvenim razlio sve krhotine
praskom razbijenih ogledala
zarivenih u vene novorođenčeta
pre vremena ostarelog u inkubatoru straha

Jasmina Popović