OLOVOM, STRAVOM I LAVOM

salivala se stravom
olovom ljubeći poslednju kap
gasila se ugljevljem
paleći vatre kovala paklene
planove

strahove svoje
udobno smeštala
između čekića i nakovnja
čekanja i nadanja

kalila stradanja

udaljavala je daljine
nepokretom
užarena lava postajala
inateći se vulkanima
odavno ugašenih
svih prošlih i budućih
života

Jasmina Popović

MUK POČIVŠIH POJANJA

nadomak domalog
prsta sudbine
otvorenog dlana
nemušti zbor

bez tačke
dvotačke
zapeta za petama
begunca
iz nigdine
tragača
vidara il' vrača
zaboravljenog plemena
na vrhu planine
ispričanih priča

na domalom prstu
naprstak
od nekaljenog čelika
od nekovanog gvožđa

štit iglanja
u koraku

do polja pamuka
do šume brezove
iz bliza skokom u dalj

čekiću nakovanj
u zvono
na jutrenju života

počivši muk pojanja
na odru
poslednjeg odjeka

Jasmina Popović

ČETIRI U DVA POPODNE

četiri školjke u dva slušanja
četiri šake u dva otiska
dlanovi iscrtani peščanom tišinom

četiri katarke u dva broda
na uplakanom rubu pločnika
četiri pokisle ulice u dva putokaza
jedno raskršće predgrađe i park
slika koja nema smisla

četiri skoka u dva slobodna pada
iznad kuća ispražnjenih
izgubljenim ljudima

daleko odmakla od jezgra i jedra
opne kidajući i crtajući se pukotinama
zidova
plača i srama

četiri stopala u dva napuštanja
i  jedno sutra izgubljeno

običnog dana u dva popodne

Jasmina Popović

SMRT SE NE ŠALI, OZBILJNO TI KAŽEM

moj jad i ja
umiremo svakodnevno
ukrštajući reči

presecamo tačke ključanja
zaključavanjem sećanja

moj jad i ja
odlažemo odlazak svakodnevno
ukrštajući poglede

presecamo kapi zenica
suzama neisplakanog dana

uz prvu jutarnju kafu
kao molitvu il kletvu
jedno drugom spuštamo na dlan
još jednu liniju prećutanih reči

smrt se ne šali, ozbiljno ti kažem

Jasmina Popović

AMANET

koračaj
bezmeno vreme je pred tobom
hrabrost u zenicu upiši
oslonjen budi i u ljutnji
na davno izrečene molitve moje

otvori knjigu sećanja označi se
poslednjom rečju koju ti rekoh

čitaj
života najvažnije stranice obeleži
suzom i krvlju iz posteljice
pored broja jedanaest deset dopiši
otkucaj se prvim označi prvim
kucanjem plača u tridesetom jutru
tvog rođenja

živi
odgrljen mojim strahom i bolom mojim

ljubav pamti

zažmuri
vreme je rastanka došlo nenadano

Jasmina Popović

PESMA SAMO

pevaj mi

note da kradem
liniju života ukrasim

durske il' molske akorde
zaključam violinskim

ključ bacim
na dno poslednjeg stiha

ćutim ritmom trepavice
kap po kap

Jasmina Popović

JADAČENJA I NEKA OD BLATA PRAVLJENJA

nikad nije volela
tu nesuvislu igru jadačenja
zvuk lomljenja kostiju desnom
dok se na levoj ruci skrivenoj iza leđa
u još jednoj prevari grle srednji i kažiprst
u čast svih na brzinu stečenih dobara
u zla doba i nedoba

nikad nije volela
da je prave od blata - o tome je ćutala
druge je po navici dugo i uporno pravila
haljine i frakove im šila, od tila i crnog štofa
svih (ne)isprobanih venčanica i frakova
u naprstak lažnog junačenja se bola -
do bola

sebe je, bajalicama naizust naučenim
od praotaca svojih nasleđenim,
bezuspešno od utvara branila kletvom:
u goru, u vodu, u nedođin polje!
otvarala oči u bunilu, da razgoni
čelik, krv, jauke i košmarne snove
u koje su redovno i u minut tačno
dolazila sva njena, od blata pravljenja

pod žarkim loptama nekih drugih galaksija
u trenu se sušila, i sopstvenim mrvljenjem,
poslednji put plešući zaboravljeni tango,
postajala prvobitni prah sopstvenog postanja

Jasmina Popović

ZB(I)RKA KOJEČEGA

često je gubila ne.strpljenje
a onda kucala na vrata
raznih biroa za izgubljene stvari

ne.strpljenje nije stvar -
govorili su joj dok se smejala
nameštajući naočare na vrh nosa

ne.strpljenje je moja stvar -
odgovarala je poklanjajući im
kolačić sudbine i šolju čaja
koji je uvek nosila u termosu

o važnosti izgubljenog,
ćutanjem je razgovetno kazivala
zbunjenim službenicima,
namignuvši im svaki put bez omaške

u odlasku je veselo mahala
oslonjena na ragastov,
paleći cigaretu, ne mareći
ni za kakve zabrane

još jedna bezuspešna potraga -
promrmljala bi odlazeći

a onda sa osmehom ulazila u pekaru
u kojoj je uvek kupovala štrudle
za simpatičnu službenicu
sledećeg biroa za izgubljene stvari

tu, iza ugla njene upornosti

Jasmina Popović

ŠIVENJA I PARANJA

sve dok su oni uporno ispisivali
nečitkim rukopisom poruge
svaku stranicu u knjizi
njenog besmislenog biti i imati,
strpljivo je proširivala margine
sopstvenom kožom,
ušivala ih zarđalim iglama
jedva zapamćene lepote,
ne bi li pre odlaska uspela
da naslika najlepšu sliku,
da tako neostvarene želje ostvari -
sebe bolom poslednjim obraduje
(kako i dolikuje odlazećima)
te nerazum sopstvenih vrtloženja
bar jednom na radost da (joj) bude

strpljivi posmatrači praznina
negde pred zoru je na tren ugledaju
kako strpljivo, blagosti puna,
paranjem sebe na marginama,
pokušava da sklopi knjigu

Jasmina Popović

BEZ NASLOVA -JER SVAKO ZAŠTO IMA NEČIJE ZATO

naprosto tako, jednom se desi
da život pokraj tebe prođe
bez pozdrava

naljutiš se, pa ti bude žao i zaplačeš
osvetu spremaš u osami samotnjačkog,
jer samo takav dom imaš -
imaš a nemaš, i tužan si, tako si tužan
i ćutiš svoje naume i ćutiš sva svoja vajkanja

onda osmeh rumen licu nacrtaš
nasmešiš se, jer tako prokleto znaš
da život je bio jednako tužan i nemoćan

kada si ga nemilice trošio

na pijane zablude, bolesna trežnjenja
i uvek ga stavljao na malo crno 13
u igri ruleta, za zadimljenim stolovima
bilo kog kazina izgubljenih iščekivanja,
u blještavilu prokletih velikih rušenja
i nisi mario boli li ga tvoja izdaja

naprosto tako, jednom se desi
da pokraj života prođeš
pognute glave

sa osmehom, u suzu udenutim


Jasmina Popović

PRELISTAVANJA TAKTIČNOSTI

uglavnom se davala polovično
ponekad tročetvrtinski
u posebnim časovima velikodušja
naizgled taktično ustvari bez
takta niotkud odavno

celine je ostavljala za kraj
najnežnijim celovom u čelo
sećanja je usnula budila
ljubljenjem sebe prelistavala
dok je uporno u starim albumima
prazna mesta popunjavala
presovanim biljem uspomena
nevešto i nanovo vezujući konce
plavog herbarijuma
u kojem je čuvala
kao jedine svedoke bivših dana
latice sopstvene lomljivosti

a onda je, naposletku
u avan pažljivo smeštala sve sasušeno
poslednjim udarcem tučka na najsitnije -

prah prahu

Jasmina Popović

UKORIČE(Ž)NJA

preda mnom presuda
u mom odsustvu pisana
bez sumnje i prava na žalbu

izdaleka sam se ćutanjem branila

ukoričena verom u sveto trojstvo
istine poštenja dobrote
knjiga praštanja postala

Jasmina Popović

IZGUBLJENO U PODNASLOVU KNJIGE NI O ČEMU

dve reči na početku rečenice
zarez koji te reže u nastavcima
tri tačke u koje si ušnirao sva svoja danas
tvoja su sutra iščezla u sumanutosti
besmislenih pokušaja da dopreš do samog jezgra
suštine bitisanja u ćeliju pretvorene

jurišaš na njene membrane donkihotovski
smeju ti se nesrećniče, sve suštine u čvor života vezane,
odolevajući tvojoj čovečnosti, tvojoj neukosti,
odolevejući, poput tvrđava, na vrhovima planina
neosvojivih,
bez bele zastavice , pobodene u čast još jednog,
u nizu dokazanih promašaja

kad se do vrha dopre ostaje strah od visine
vrtoglavica mučnina i jed u jedno pomešani
ujedno shvatiš da si ništavan mali i jadan
da ti si bio taj koji je produžavao noge lažima
starter u još jednom maratonu čijeg su se pucnja
samo ptice uplašile jer ljudi nije bilo niti će biti

nije ti ništa a sve ti je ostalo, odavno prestalo i nestalo
a opet znaš, jer oduvek si znao i bio u dosluhu sa vasionom:
da otac, sin i svet bez duše koračaju van tvog domašaja

jednim okom praznine posmatraš, drugim prostranstva žmuriš
strahom se gnjilim junačiš kukavno, voliš i praštaš moliš i kaješ se

grehovima svojim grehovima tuđim molitve u praskozorje
molitve za oprost uvek i naizust, u sebi a van sebe traješ.
ni slutio nisi da je u tom činjenju
početak svih krajeva iskrzanih rubova, koje paraš u besu, krpiš u milosti
smeješ se suzom na trepavici i plačeš usnom na ledu glečera

ćutiš - šta bi drugo u krilu sopstvene nemoći, Čoveče

Jasmina Popović

OD MENE DO UŠTAPA OBRNUTIM ČUDOM

na rate otplatom bez kamate
može na komad raspareno svakako
besparno kažem
a mislim da istinu lažem
ćutanjem vage
za sva netačna merenja grama
do 21 samo samo toliko
unazad može u svakom slučaju

nikom ništa nikada za gotovinu
gotovo je ogavno koliko odavno
bol slažem po rafovima
i niko nikad ne uđe u radnju
rado iz radoznalosti
nerado neradnim danima i praznicima
da opara paučinu u uglovima

uzalud reklama u najčitanijim dnevnim
kad noćna su jača nagrizanja
u grudima razjapljene praznine
ispunile te ispraznile me
od mene do uštapa i opet obrnuto
slučajem nekim opet naopako
a ja kazujem besmislice
skrivajući slovo b ispod pulta
bez pulsa kažu
a živa je nekim čudom

može ili je moglo na rate
otplaćivanja radi
svih grehova u trku uhvaćenih

ovo je rasprodaja iz prve ruke
pišem po zidovima transparente
reklamacije ne primam
vi snosite odgovornost za loš pazar
ja nosim ćar svih proćerdanih dana

moglo je do ovog trena
kažem dok zakivam izlog poslednjim ekserom
ne pitajući se otkud krv na prstima
ruku sklopljenih na grudima

Jasmina Popović

GRUMEN ZEMLJE, DVE IZDAJE I NIKOM NIŠTA

na velikom je bregu kuću svoga roda raskućila.
odricanjem sebe, neuko sricala bojeve i brojeve
poročnih časova. brižljivo se čuvanjem sačuvala
udobno u sebe sipajući otrov iz ruševnih temelja,
na trećem zmijskom spletu, pod kamenom crnodana.

vremeplovila sopstvenom čamotinjom. mašina postala,
polomljenih mehanizama za stid, sram, čemer, jed i
slične reči. brisala (se) iz svih rečnika i albuma,
docrtavajući uvičnike na slike tuđih predaka. svojih se stidela,
busene korova postavljala na njihove grobove, smejući se.

naposletku, kako i dolikuje hazarderima, skončala je u igri
gde je delila šakom i kapom bogatašima i siromasima,
kupujući na rasprodajama sva zvona, za svaki slučaj i kraj.

pod nadnicu, pod nadnicu, bedo! - vikala je kad pomahnita
u pokaznoj vežbi nizanja otrovnih reči, pokazujući sebe.

na končić tankonitnog ljubospeva, samo za nju samo za nju
po.kušala da se naniže, prokune i zakune slovom skupim i tuđim
krčmeći ostatke duše na grame i sitnije još. ako je moguće.

Jasmina Popović

MONOLOG U DVA GLASA I TRI ZBRKE

u četiri ruke za klavirom. podrazumevana netačnost
tačnih kazivanja. preokreti u notnim sveskama
rugaju se violinskim ključevima i ključarima
hada. bez straha nema. i ničeg, kazuju oni koji nedostaju
na porodičnim portretima. prašina i opiljci obol-deljanja
duet (su) o kome se ćuti u tajnim odajama. odlazi u noć
poslednji čovek koji je umeo da čuje. osmeh zaveštava
(ne)srećnicima, slušanju vičnim. žena bez lica servira hladne laži
podgrevajući sedeljku predskazanja. okretanjem drugog lista
vraća se unazad. bezvremenim zastajkivanjem u pauzama
između dva takta. netaktično skida svoju masku
pridružujući se gondolijerima. pluta venecijanskim kanalima
poput flote papirnatih brodića. pročitanih crnih hronika
bivša je vest. podsmehu podložna, tek odlazeća gorka reč.

Jasmina Popović

RANJAVANJA, VIDANJA, PA OPET

pod goru s(r)ama inaćenjem. hitam. gaseć' se vatrom
sagorevam junačno. mračim bezdane bedrim bedeme
prevrnuta trostrukim saltom. tušta i tma postajem
iskoračajem u levo. desni mi trnu i trunu pokajnički
polomljeni očnjaci prvog ugriza. u dušniku zaigrani
dok gorčim pelin i čuvam skorelu srž (o)praštanja
pod grkljanom. britvu otimam. besovima svejednosti
kapu skidam. svojim porazima na poklonjenje
stižem poslednja. prvi put bez kašnjenja.

Jasmina Popović

POSLEDSTVO GROTESKNIH VRTLOŽENJA

dopustila sam sebi da poslednjom kapi suze umijem svet
istine radi. priznajem da kiša sam postajala, nemilice
pljuštala sebe. ljubeći grmljavinu usnama predskazanja
milovala munje. iz prikrajka gledala straha lik
u odrazu sopstvenog lica. ogledanog u baruštinama
svekolikim. u zakletve umotanim lažima postajala zbogom.

koracima saplićućih stazarenja gazim (se) užarenim
vrtloženjem. umiranja u grotlu vulkana videh na rođenju.

o, tamo, tamo ću poneti tajnu čega radi sam u zlosreće trenu
gromada hladna postala. jednom davno neznano kad
otkinuta iz zagrljaja glečera. kći da postanem i bol da bude(m)
samo moj. nedosanjan san o užarenom nestajanju. kap u plam-
niko ničemu. onog časa kad zakoračim zakletva biću. poslednjoj misli
da prvi korak uvek odlučuje kad počinje praznina, molitva jesam.

oduvek. trebalo je da znam.

Jasmina Popović

SUNOVRATNICE I OSTALE

rečenice bez smisla načinile preljube
čin. treći. u predstavi duha sporedan lik
poslednji ulazi na scenu. hromi šaptač
u školjku pretvoren nem(il)osti. kobni muk
aplauza na sredini trodelja. uvek biće
izdajstva dlanova. na srcu sklopljenih
pre(dra)suda tragovi. u vetar uklesani
libreto, svima nejasan neizgovor. na sceni
pajaci pevaju u horu, solo numeru. dirigentu u inat
orkestar greši poslednji put. krešendo(m) u pad.

Jasmina Popović

KAŽI-PRST

otocima i oticanju prolazi vreme dnevlja
dok svenoćja proticanjem uporno tražim.
formule ispisujem za tačnu količinu helijuma
kojim bih da ispunim, ovako bezumom pot-kovana,
sve ružno sve lepo sve ružno sve od svega
zaboravu il' zlo-pamčenju sklono,
namerno još pre(d)određeno da o-kraj-ak bude
nebeskih reš pečenih mirisnih hlebova,
zemaljskih nedopečenih, crnim brašnom mešenih,
mrva da bude na stolovima čekanja k-raj-a.

tražim konac da sve(t) čvrsto privežem
za malić, domali  ili prst po(t)kazivač.

( kaži prst, pa prećuti mnogo toga naiskap,
pijanstvom svojim obezboli se - zanavek. )

Jasmina Popović

BISER-KRUNA, DUGINO POJANJE

Jesi l' to ti dugo, drugo moja, vilo?
U haljine presjajne sebe si obukla?
Il' je kiša, potop-suze tužna isplakala
Te ti boje bljeskom izaprala,
Da lepotom svetu se prikažeš?
Il' kraljevstvo tebi neko dade
Krunisa l' te neko, krunom od biserja
Da stoluješ vazda u svojoj lepoti?

Nisam sam vila, nit' sam ikad bila
Nije potop-suze tužna kiša isplakala
Nit' je moje boje bljeskom umivala
Da lepotom svojom svetu se prikažem
Nit' kraljevstvo kogod meni dade
Krunisana nisam, stolovati neću

Već to Nebo milo, sudbinom vođeno,
Ispod duge prođe, Nebeskome Raju smerno putujući
Te ostavi odsjaj duše svoje, da se dičim
I ponosna budem dok me ima, što me j' Nebo
Prijateljem zvalo, Prijateljstvom mene darivalo.

Jasmina Popović

KAMENUZDARJE I OTKUCAJ NA ŠEST

današnji dan ugljenom crtam na otiraču
sutrašnjeg vremenkapanja. otkivam staračku teskobu
prikovanu strahomučjem. zarđalog zupčanika
žljebljenja na ušću sasušenih izvorišta. poništavam
bekstva kupovinom povratne karte. varam
zadnjim namerama. oltaru na žrtvu privodim
razodenutu promuklost levogrudih bolova. vreline
razlivene trnjenjem večnog leda. kamenuzdarja -
samoklesanjem kraj tvog groba spomenik. postajem
celov mermera, u crno oblačim šestim otkucajem
trošestja poslednjeg prokletstva. saltom ( se ) potirem.

Jasmina Popović

DVADESETDVA GRAMA BEZ RAMA

preskačem se kod svake razbrajalice
namerno. reči unazad sričem. slovima
na nepar slučajno zaparam znak. pamćenja
ponavljam zaboravljanjem. sve u krug
kockice slažem u mozaik. pružnih skretanja
još nosim u sećanju ručice. za napred unazad
tri koraka u četiri osmine. metronom puca
i smejem se sa njim. lažima svakodnevnim
zatvaram oči i pitam pogodi ko je. ćutanje moje
trepne i zaglavi se u ogledalu. taj ton nemog
u vrisak stakla. poslednja kap crvene boje
užilene baš tamo gde kuca. o(p)stanak.

Jasmina Popović

TROSTRUKIM S-ALTOM

tamničim se. dragovoljno
bedrim kroz bedeme. bedom
svoje vilajete malam. bezruko
dokonim se. trostrukim saltom
nedrim kroz nebo. junačim oblake
dok kukavičja jaja svojih grehova
razbijam. ljusku o ljusku
zvuk da čujem. zaključana u tišinu.

Jasmina Popović

DOBAR POČETAK RĐAVOG KRAJA

lečim (se) sopstvenom truleži. misli istrošene
u još jednu bezbrigu. reči svih mučnina
na žrtvenik prilažem. treće svoje iskušenje
rastržem četvrtinom duše. u čeljust pretvorena
rane odšivam. pevam grleno u prah pretvorenim
skorenim bestelesjem. iglama besa probadam
lutke sopstvenih senki. sa dna kovčega kidam
svilu pokrova u rite. bez kajanja. savršenim rezom
tišini plaćam sve nenaplaćene cehove. razuzdano
prepuštam se iskušavanju ludila. sa dlana skupljenim
plavetnilom reke tvorim. postajući poslednja bujica
rušim mostove sopstvenog spasenja. bunovna
strah sakrivam još jednim pričanjem bez srećnog kraja.

Jasmina Popović

ZNAMENJE RAĐANJA

pevam ti. prozuklim namerama
rušim sva dobra pojanja. pevam,
ti muk notama na komade
kidaš. dok levom stranom bola
otvaraš moje rane. zatvorenih očiju
kradeš lekovite travke i vode
ostarelim vidarkama. greh činiš.
bez sluha slušaš, opet ne čuješ
sva moja gromoglasja.
bez vida gledaš, opet ne vidiš
sva moja ranognojna
ponorenja. u sebe iz tebe krvarim
zarano. ja svoje krike rađam
krštavanjem istine. da ne boli
lažem te. preplićem prste.
crnim ispod nokata plaćam
ništa. od svega, meni na babinje
suzu prinosiš. muklim zapevanjem.

Jasmina Popović

U KADRU S(T)ATIRANJA

razvlačim
produžavam
dosipam
presipam
prosipam
krojim
prekrajam
param

u nit pretvaram
ni iz čega (n)išta stvaram

danas neću
neću blizu
neću ni za lek
ni za otrova kap
neću danas

i onako i ovako
sutra ne postoji

dlanom
hladnim
raširenim
crtam
sebešamaranja
varanja
pretvaranja
bez vatre izgaranja

petljam
mrsim
pertlam
cipele stare obuvam
o crveno se saplićem
crno šniram

krupnim kadrom
ja smrti statiram

Jasmina Popović

POJ TI MENI

poj ti meni o radosti, lakonoga
srećokrila šarenptico. dokonice,
besposlena čekalice
svetom šaraš. razuzdana,
svim pevanjem opevana,
od dolova do visina, let letova
krilom vodiš. osmehnice lelujava
ti kad sletiš na krov sveta
peropisom knjigu tvori knjigu tvori
o životu. svu lepotu roda svoga
kljunograni maslinasta.

poj ti svetu o ljubavi, ti od greha
manje grešna. od Čoveka do Čoveka
sve od veka pa doveka srećoglasjem.

Ili tako il' nikako.

Jasmina Popović

DEVET DO ZAKOPAVANJA

ispljuneš koštice u slast pojedene
voćke. u oporost umočene, mučninom
izbrojiš devet do zakopavanja. želja
odavno smišljenih, od skora neizgovorenih,
odričeš se. onih koji u tebi rađaju i sahranjuju
očekivanja sleda svih događanja postaješ deo.
tražiš utvare a bi da utekneš. bezuspešno
igraš igru ciglanja reči od tek smišljenih
znakova. slova i brojeva nizove rušiš
neukošću. popločavaš dan iz koga izlaziš
dobrovoljno. volju u trake odsecaš i pletenice
praviš. sebe važnom nikad. iz inata
igraš sudbinu. sopstvenom bosonogošću
gaziš. tabanima sa dna premeravaš mulj
i živo blato na mrtvo ubijaš svojim potonućem.

Jasmina Popović

PREDSKAZANJE ILI SLIKA OD JUČE

pored tela skinutog do gola čoporili su se
lešinari. zarežaše glađu pomame
na dahohvat od nje. belasanjem prsa
plašila je krvožeđ razjapljenu. plavim
u sleđenom pogledu potapala je crno
ustremljenim očnjacima. postajala talac
žaokama umiranja. s one strane sebe probadala
beskrvnu. bičem dotukla poslednjom
dangom na bedrima. modrila u venama
na steni razapetih proticanja. predumišljaj
raskriljenih namera silinom nadolazeće plime
prosecao kamen i trave joj u kosu uplitao
lepa da bude kada je budu kidali. želja joj ostala
u stisnutim šakama na omči poslednjeg
trzaja zakasnelog predomišljanja. muk i kraj.

Jasmina Popović
 

DUŠODELJANJA

dletom zarđalih namera
sa omota spisa svih njenih
obesmišljenosti
podvedenih pod nepostojeće paragrafe
zakona ni o čemu
uporno su skidali jedva vidljivu
oznaku o strogoj poverljivosti
gluvonemih istina
i blagosti zavaravanja
sopstvenim zabludama

bez kajanja

sva je njihova zlodela
u povojnice smeha
nežno povijala oproštajem
svojim je neprebolima
kamene grobnice tražila
sebezakivanjem postajući
spomenik sopstvene smrti

bez kajanja

Jasmina Popović

POROĐAJNI MUK GLADNIH GODINA

kriomice je ulazila u porodilišta mukoroda
prikivala sebe na postelju prvih trudova.
maglenim ponudama nikad potrebna sunca donosila
inaćenjem. o kecelje primalja sa prstiju otirala
mrve u grehu začetih čudorečja bestelesjem pokore.
hrskave hlebne darove u bolu pečene strpljivo prskala kapima
otrovom bojenih promuklosti pokajanja. sebe pojila
gorkim nepostojanjem. množila gladne godine
porođajnim mukama. poslednja svetlost bivala
prvorođenom plaču. prvi krik udah i znak
života povojnicom crvenom za sebe vezivala. molitvom protiv uroka
sva je prokletstva na sebe primala. iz krvi krvlju tekla.

Jasmina Popović

KAO STRAVOM SALIVENA

odlivala je olovo izokola iz oka
konjokradice. na tri ata atar premeriše
bez mere. do mene uštap. stropoštan
dan podiže ogledom. formulom do jednačine
posrnulog probijanja ravni. u tački prezira
zakopčana nekažnjena preticanja. sebe
do paranja jednobodežnom linijom posred stomaka
po vertikali horizonta. ispunjena trinjama utroba
pod kožom kojota. mišić od stakla
srce medveda u sazvežđu slamenog zlokobja.
igračka za plač malih ljudi navijena
opružjem zarđalim. škripom vrhori
na nedorečju i nedosluhu. pobodena kopljem
zemaljskih naprsnuća i vanvremenih praznina
crvena oticanja besciljnih naricanja u srži utrnula.

Jasmina Popović

BALALAJKA I NI REČI O NJOJ

niske je pobude u zoru na najvišu policu smeštala. uzdrhtala
srastala sa vrhovima prstiju. propisivala se  samokažnjavanjem
i dokonošću. velikodušno podsticala u zavežaj vezane osvete
dopuštala da joj se sa visine smeju. začikuju. strahom zveče
prazna obećanja. uporno punila jekom, jedom i bedom
bez griže i savesti bez. budila mržnje sopstvenom omraženošću
otkrivala se otkrivačima laži. bez bojazni od odmazde čiste logike
prljala misli i lomila detektore. svojom nesposobnošću dedukcije
indukovala gomilu gluposti sablaznima svakodnevice.
gluvim je telefonima na rasprodajama kupovala polovne slušne aparate
uredno sebe postavljajući na mesto poslednjeg koji čuje
kako su podeljene uloge statista u konačnoj pogrešnoj priči o umeću slušanja.

Jasmina Popović

PETOPARAC U TRI ZA GROŠ

bestidno je raskopčala reči. u psovke
sebe udenula. poslednji put puzeći
cvilela. junskim se danom pokrila
umesto pokrova.  vrh biča birala
umesto uspavanke. prokletstvo bacila
bez kajanja. da olakša nesreći i sebi
odbila je da ugasi poslednje ugljevlje
protiv zlih sila i uroka. olovom je salivala
stravu i hitac rasparala u rite života.
sitninom se brojala bez bojazni i ostatka.

Jasmina Popović

DABOGDAVANJE

milosti. puna prazninom ječim. u stegama
zarđaloj nepomičnosti smišljam kolovođenja.
kroz nagaz zmijskog legla nesvršenih činjenja
gmižem zamuckujući proročanstvo. kletvom
prostirem bežanja i stizanja. dušopustjem
vrelih vetrova čamotinju celivam. u čelo
sopstvena bezličja nišanim. raspolućena
sramom kamen ekskaliburom krštavam.
vraćam sebe u utrobu zemaljskog plamena
ukradenim vremeplovom putujem
bez karte i odredišta. slepi sam putnik
očinjeg vida. tumačim znakove
podno trepavica. kišu prizivam dodolovanjem
sušnih godina. zgaženo lišće nižem
blagorodnošću prolaznosti. dabogdavanje
međ' zubima čuvam. kostima zla pokidana nepca
vidam krvlju neizgovora. sebeproklinjanja.

Jasmina Popović

STRAHOM DUŠOBEGA

ne pitaj. moje oči bez zenica
utopljenici svih pogleda. bez slamke spasa
sa dna dišem bezdaho. uporno
pesmohodom životadozivanja lutam
lomeći putokaze. ja vatru palim. gorim
boljim od sebe kapu skidam. gologlava
oblačim licu poslednju masku. sebeubice
oko mene ne plaču. ljudi u vrisku
okupljeni oko lomače. poslednjom igrom
dozivam otvaranje velikih vrata. dušobega
postajem talac. i plašim strahove svoje uzalud.

Jasmina Popović

PRESUDA

u nevreme brojim vreme. na prste
naprstak. otkriva dokaze u olucima
kuće koje nema. naslepo crtam
crnim. po crnom slova cure. niz oko
iz desnog u levo. glavu okrećem
i slušam. znam. to što nije šapat
svedoka. nema i ničeg sve dok sebe koštam
džaba. u preskupo presipam
kap po kap. u slapove čamotinju okivam
tek onda zastajem. saplićući vodu
nedogledom. žmurke igram
optužnicu pišem. plač se smeje
umiva zidove straha. pod srcem
igličaste slutnje probadaju. zemlju
sakrivam u unutrašnju stranu propasti.

Jasmina Popović

SEBE O(D)BIJANJA

nikad.
ni kad raj il' had konačišta vrata otvore
unezverene nevere molitvom prozbore
pletilje proliju rasplete rusih kosa raspusno
vilinskom kolu nagaz i prokletstvo postaneš

nikad.
da kad bih, ne pitaj. samo zavrni čekrk
stegni (se) pritegni misao zategni uzde.
udeni dan sudnjeg trena. ako odbegne
tren sudnjeg dana ti naglavačke postavi
namere bezmerjem merene slučajno

nikad.
ni kad čopori besnih na tebe krenu. pomisli želju
gromovima glasno pojanje da budeš. i krik
nacrtaj ako ugljen pronađeš na trećoj polici
zaveštanja. navikni se na mravinjake bar
jednom. u danu gaženja uzdrži se od vapaja
ni mrava ne bih. ni tad ni u času sveznanja

ne kazuj da čovek si

u odbijanju sebe, sebi se predaj

Jasmina Popović

NIČEG OD GLAGOLA TREBATI

mrvila je prvi sabirak. mučninom
(pod)muklo uživala u tom zvuku sličnom
lomljenju krekera. viličnim kostima
škrgutala bezuba. grimasa postajala,
s(a)pletena iluzija o većem zbiru.

nožnim palcem skoro sa lakoćom
kidala paukove mreže. na petlje straha
brojanjem dodavala niti. oduzeta
besmislenošću punila teglu meda
da zagorči slad. i sad
razbijena na podu leži bezdaho.
vučici slična. zavijala je bezvuko
bez mesečine. nije zborila nit' zorila.

ništa ni od čega pažljivo razdvajala
poput tragača za zlatom. sebe ispirala
muljem sa linija života na dlanu.
svetom vodom po kapcima kapala.
sebe rasklapala u trenutku umivanja
duše. rasprodaja je u toku.

Jasmina Popović

KAP VASELJENE

pred Bogom zbogom
ne reci nikad. nade nema
tek neverama. ti vera budi.
nek' prasak kapi vaseljenskih
kao sveta voda umije lice. čoveka
traži pod nebom. vatru i vodu
menjaj za san. tren i u(z)dah poslednji
onom ko ište. sebe radošću otvori
crvenim. širom prozore raskrili
na kućama nadanja. barjak radosti
nek zavijori. plamen baklji tvog života
u zenici Njegovoj. pronađi se.

Jasmina Popović

REŠ PREPEČENO DOSTA

mučili su je
mahniti izazovi ružnih reči
prljavi pokušaji raskusurivanja
dokusurivanja maglovitih jutara
nekog sutra prepunog inaćenja
nedolascima

znala su je sva
pod tepihom namerna skrivanja
mrva slučajno palih sa trpeze
oglodanih godina
od para do nepara razbrajanja
tumačila su je zrnevljem
tri puta po tri gomilice bez ostatka
umobolna kljucanja kukavica
iz predgrađa njenog (s)laganja
kula beskrovnica

od nje se poslednjim ugrizom
opraštala reš prepečena korica života
taj premaz od nenađa
sa ukusom plesnjivih stihova
od kojih je pokušavala da utekne

Jasmina Popović

LAŽLJIVIH VESTI ISTINE

zemlja il' oganj. ne znam.
meni je svejedno. teško
ovaj dan na plećima nosim.
vilicama zamku. za krik pravim
kavez ludila. na mom dlanu
dišeš polomljenom linijom. života
mi. jesmo. pod kožom sećanja
oganj. pale duše (ne)umrlih
moja su molitva. reči neizgovora
nož pod grlom. oštricom iskušavam
sopstvenu odlučnost. krvlju da se obojim.

Jasmina Popović

NOTTURNO

Na dlan noći
Obraz prislonila

Zvezdama 
U snove zaronila

Sjajem njinim
Za svojima traga

Kaplje rosom
Nemilog nedraga

U tišini
Blaženoga mira

Tražeć' ušća
Snenih nedodira

Jasmina Popović

PEŠICE DO PUSTOPOLJA

proigrale su sebe samovoljno
u hadarderskom dvomeču
prastare igre zabrojavanja

ona i ona stopalima u vatru,
licem u bezoblična naziranja,
jedine su pluseve brojale
u dioptrijama nevida

jedine tišine u nakovnjima
sa samog dna ušnih školjki,
kovale bez plana. kišama zamke
dugama ljubavnice postajale
uzdajući se u poredak. stvari
nikada nisu na mestu
zločina. nema bez dokaza
postojanja ni gubitka nema

proklelo ih je neverovanje
u zloglasje zlopričanja
o sopstvenom postojanju

bezličnost svoju izbegavale
i namigivale, sopstvenog dvojstva
grljenjima. dušu utišavale

sudbinu boginjom proglasivši,
ona je zorila istoke izranjanja
onoj su drugoj uvek zapadala
porinuća ni u šta ni zbog čega
i potapanja u virove dodnanica

- vrelog li dana! dobro došle!

to bejahu zloslutna kazivanja
čopora hijena
nasred Pustopolja

Jasmina Popović

RAZGNEŽĐA

uputstvo sam zapisala
na trećem sloju
papirnate maramice
napravivši najlepšu pticu

gledale smo se dugo
uzdrhtavši još jedno
hotimično gaženje beline

tu poslednju pesmu
razgnežđa
pronaći će u dušniku

forenzičar

-ovo je samo ubistvo!
reći će, otresajući belo pero sa dlana

( dan će mirisati pojanjem )

Jasmina Popović

PER TU I TAMO

k o n a č n o!
njen osmeh je imao onu podnošljivu
dozu bezobrazluka
bajala je i u stih promrmljala reč
uzvikujući sebe bez interpunkcije

u predasima
između provetravanja margina
snažnim protresanjem prostirki
od rečenica bez reči i prašine slova
između dva proreda,
do blještavila je glancala ključeve neverice
i namere da na trenutak nekim čudom
postane gospodarica velikih
zlopogledanja osujećenih u sujeti

postala je

na dva pucnja prsta i jedan mig
zaludnica razbarušenih kovrdžanja mudrosti
odnekud baš njoj prispelih

u razmacima
dovoljno dugim da se naizust nauči čekanje
jednim je jedinim pljeskom dlanova
dozvala duha i lampu bacila
bez straha je ulazila u sopstvenu belinu
baškareći se i protežući lenjo
stihovala je anđele na paperju
prazne hartije

k o n a č n o!
-čula se cika male pesme

Jasmina Popović

DAHARIJE, SENE I SANILARI

nemojte oštricom nikada
ni u okrutnosti koje se ne odričete
ni u naletima i zaletima samilosti

nemojte oštricom, poteći ću

vi uvek imate jednu
( prelistavam Dan otkrivanja najvećih tajni )
skrivenu u knjigama obmana
dobro smišljenu odbranu
koja bi vatrila sleđena srca sudija
što slepilom se svojim diče
da ničeg osim i u ime
pravde nema. govorila sam vam
u časovima dokolice da sama ću
samoćom sebe jednom. možda

nemojte oštricom nikada
ni na javi kojom mi prkosite. danas
menjam vaše loše namere za čas
dobrote. nema. ponavljaću uzalud

nemojte oštricom, ističem dragovoljno

( zalud biste, sa dna mog kovčega
smeju mi se sve oslobađajuće presude
izrečene zbog -ubistva pesnika! )

Jasmina Popović

U OMOTU GROHOTA

Nekada je imala
Stolicu za ljuljanje
Sopstvenih vrtoglavica
I jata ptica na krilu
Čuvala

U krletku sebe zaključavala
Brave obijala ključeve bacala
Ratovala ranjavala predavala

Školjku za slušanje tišine
Imenom je svojim nazivala
Tren pre razbijanja

Na vašarištima uporno tražila
Srećnog olovnog vojnika
Sebe pokušavala da udene
U par tuđih požutelih slika
Uspomena nečija da postane

Nekada je imala
Muzičku kutiju i balerinu
Svoju jeku i svoju tišinu

U svojim se mrežama batrgala
Tuđe bukagije vukla
Pred istinama se do gola svlačila
Laži u rite oblačila
Prkosila čudnim čudima
Iz dosade

Bez odustajanja se navijala
Do pucanja opruge

Postajući

Groteska grohota

Jasmina Popović

PAKOVANJA

u sezoni Sumanute Znatiželje
na tabeli Zavirivanja ni u šta,
svoje
( teškom mukom stečeno )
prvo mesto poraza,
čuvala je ekipa Čuvara Plamena.

u odlučujućoj utakmici,
sudija je snagom pesnice
stisnute do beskrvja,
probio viševekovnu, sleđenu koru
sasvim slučajnih radovanja,
iščupavši srce vučice.

bacivši ga uvis
označio je početak.

kraja.

crveno se razlivalo ledom
prkoseći ukrštenim štapovima
veštih Otmičara Vatre.

pogrešno plamenovanje!
srce u mreži!
pogodak! -vrištala je razularena masa

( život je opet bio glavni kontrolor.
poništivši radovanja gladne gomile
povukao se u sebe. )

Jasmina Popović

OSAM DO STRAHA

u prvom sam
prvina bila i muštuluk životu iskala
guja svih zaboravljenih reči
pod kamenom, za ramenom
zakasnelih odbrojavanja

drugom sam
podrugljive osmehe slala bez kajanja.
trajala taman koliko treba.
sekundarom sekla vreme i vene.
junakinja poslednje stranice
najvrednije knjige ćutanja bivala

do trećeg sam stizala bez treme
u nevreme. klanjala se trozupcu
boga mora, prkoseći morama.
kajanja u klupko namotavala
mudrujući pod sečivom inata

četvrti sam ledila, na plamenu
u kap pretvarala. na kocku šećera
četiri kapi za bolje sutra. iza ogledala
od sopstvenih grimasi maske pravila
samouko bezruko. bez vida i stida

u petom sam zapetom odvajala
slogove. znakom se bezumlja podrugivala
đavolskim naumima. strane sveta dodavala
oduzimala doba u nedoba i gledala iz nevida

šestog sam se bojala. šestarom krugove
crtala, čemer gutala vrištala i ćutala
gorljivo, glagoljivo. tri šestice naglavačke obrtala
protiv uroka i svakog zla. nevolji sam volja postajala

sedmom sam pečat i dan poklanjala
zvezdoznalce dozivala pogledima. bez dima
nema vatre, nema sam mudrovala
u inat se inatu inatila, magle sakrivajući pod grlom

osmom sam, od sebe bauka pravila
strahu sam u kosti ulazila noću
i kad hoću. naučena da brojim i na osam
mišjim rupama salivam olovo, smejući se
tuđe sam seme krala, hrabrost sejala

osmom se minutu rugala -
kroz igru brojala, nisam se bojala
ničeg. do sebe

Jasmina Popović

IGRA IGLANJA

u farbarskoj radnji
sitnišem plaćen šmirgl papir
bojem bojen, obojen

o, boje, oboje 
u krik slike!

licem i naličjem
zlovoljom zlosrećom
volšebnost iščekivanja
žrtve
do savršenstva dovesti

poput orgazmičkog kovitlaca
nagon na ponavljanje
Dorijane, o, Dorijane

opet, o, pet nevinih reči
u krivce

po krovovima pokrovi
prostiranje bes(a)vesnosti

repetitio est...repetitio est
zvuk smešnog šmirglanja

gramofonske igle igranja

Jasmina Popović

RANARENJA

od ustrelne sam
prostrelnu 
prostirala po Zidovima rana
obraslim mahovinama
koje ne mare za strane
sveta 

saplitanje sam postajala
čitačima
sa usana beskrvnih

na preseke svih puteva
hitro stizala
vekovala umesto putokaza
oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila

krvlju dok slikaš ćutiš
vrelinom!

podsećala sam pukotinu
na zadnjem zidu aorte

zaklinjući se
u oštro oko poslednjeg strelca

Jasmina Popović

ČIK JEDNOG ZAČEKIVANJA

kroz iglene uši
galamu protežem
udenem pa razdenem
dnevna ćutanja

staklenim nogama
natučene
rolšue spoticanja
mažem imalinom
zvečećeg razbijanja

maglenim tugama
ne mogu ništa
do Sunca
do Svitanja

gnezdim se
pod nadstrešnicom
kolibe šumske

čikam čekanja

Jasmina Popović

OSMOSMERKA IŠČEKIVANJA

Slutila jesam, možda i znala,
ta kap lepote se preziva
Radost.

Nekako je, 
čudima podstrekivana,
kradljivica sjaja
poslednje zvezde,
na mapi duše
postala.

Jedino sećanje
koje ću poneti na kraju.

Jedno je nadanje
sa dlana prosuto u nebo,
večnost
da umije sobom.

Možeš
zov vetrova južnih
da postaneš,
topeći moju hrabrost
poput šećerne pene
na usnama snohvatica.

Možeš
nasmešena zabuna
da postaneš,
bez pitanja ostaneš,
čudeći se odgovorima
nikada pronađenim
u osmosmerci iščekivanja.

Možeš
jednostavno da zastaneš i kažeš-
Nisam tu!

Možeš, ja ću znati.

Jasmina Popović

DA BUDE KAO DA JESTE

Današnjem danu
Bila sam juče
Zorila sam
Krišom od sebe
Na marginama ničega
Ispisivala drhtavom rukom
Linije života
Sa dlana sam se 
Slivajući ni u šta
Smejala
Još jednom malom varanju
Velike praznine

Sutrašnjem danu
Danas da budem
Zavetovah se
Zvezdama u utrobi Meseca

U zenici poneću
Zadovoljno lice Ciganke
Kojoj sam
Mađijom otvorene puteve
Sveznanja
Platila
Parom blagoslova
Ispranom u devet suza
Spokojnica

Smejaću se ozarena
Jer nikada neće

Da bude kao da jeste

Jasmina Popović

DOCKAN JE

širila sam u nemoći, ruke nebu, 
dušu raju, grleć' oblak molitvama.
trnja pruća nekresana, još me grebu
nemilošću. bez spokoja ostah, sama.

tražila sam svetom jureć', zrno sreće,
kamen nade, da položim na njeg' glavu.
na sazama istok svetla, uvek preče
tu se nađe. sebe predah zaboravu.

pronađoh se u šipražju, vode mutne
mulja pune. staračko sam lice mila
ne mareć' za zemlju gnjilu. grlih slutnje
strašnom mišlju, živet' da sam odocnila.

Jasmina Popović

SVEDUŠJE

znakom nevešto u slovo
slovom bezvido u reč
rečju u Veliko ćutanje
ćutanjem u tajnu snova
snovima razbij krčag jave
javom sebe bez milosti
milošću zaleđen tren ljubi
ljubljenjem mudrost varaj
varanjem u inaćenje istini
istinom crtaj svoje krugove
krugovima klopku peščaniku
peščanik razbij u inat vremenu
(ne)vremenom omeđi dušu

u svedušju - potraži Čoveka znak

Jasmina Popović

OPTIČKA VARKA

jednog od tih dana o kojima se ćutalo
u strahu od zlokobja ponovljenog prokletstva
zaigrala je na kartu neuračunljivosti
pogrešnih oduzimanja tačnih množenja
svih momenata snobola sopstvenog trajanja

bez glasa se iskrala od sebe
skliznuvši nečujno niz slikarsko platno
poput ljubljenja nekoliko kapi krvi i nadlanice
vrelo hitro skoro pa strastveno

besomučno lomeći trenutak na dva dela
zarivala je snagom tobož nehajnog osvrta
preko ramena negdanjih zavaravanja
mozaik svojih staračkih mrlja
u pukotine sasušene boje

obezbojena obezboljena
zavaravajući tragove lukavim smehom begunca
nestala je u mnoštvu voštanih posmatrača
još jedne izložbe života

Jasmina Popović

ĆUTANJE PESME

odavno više ne biram 
reči

sve su pažljivo probrane
na raštrkanim tezgama
starih piljarnica
na kraju zaboravljenog 
pojanja

uredno sričem slova
( zarobljena )
kroz prste šake stisnute
u pesnicu
dopuštajući da skliznu
u nerazum rečenice

ubijam svaku
naglašenom svirepošću
poslednje odluke
da sa ispruženog dlana
nikad ne poteku

izgubljena ćutim
u vremenu pesmotiha

Jasmina Popović

(TRANS)FORMACIJA

plašila se svih svojih agregatnih 
stanja
manja najmanja postajala umela ponosno da kaže
ničeg nema(m) ponosna prosim

osim

jednom za opkladu zelenom čojom hrabrost plesala
kidala svoje kukavičluke bez misli i milosti
oprosti cvokotala zubom o zub udarala
svaku kap sebe poklanjala
na pokeru ( prevarom ) dobijenom sunčanom danu

svom

paru
sebično dodeljivala nepar iz inata
bez nehata iz rukava

rukavice na dušu pokretima dame navlačila
svlačila zelenilo travama leta preskakala
nebom je plovila plivala krike rađala vriskom plavetnila
cvilela dok je sebe bezočno lagala da traje

drhtaje svečano dočekivala ni u šta odevena
upletena u tokove reka oslikanih čekanjem
oluja i mećava postajala
pre leda
pogleda bez zenice
treptaja bez trepavice
na tebe na mene (po)misli
dečje igre igrala dahom uklještenim
između palca i kžiprsta

Suncu se osmehivala bez laži umela
kaži
da kaže i onda kada je ćutanja grejala
vejavicom sećanja u pesnicu stisnutih
drhtala ocvala u kalendare gledala
vremenu namigivala nevremenom

čekajući sledeću transformaciju

Jasmina Popović