SAMONIKLA

Iznikla sam pokraj puta
kao kopriva il' drača.
Zaborav ime je moje
a možda ja imena
nemam
možda je izgubljeno
ostalo negde u mulju
mog postanja.
Bezimena lutam
i žarim ožarena
bez sunca
tu, ispod kamena
što ga pod glavu stavljaš
san da usniš.
Nesanicom te pokrivam
da od zebnje ne ozebu
laži tvoje
što ih pod pazuhom
kriješ.
Dodirom um ti pržim
iznemoglog ostavljam
ubadam taj poslednji
otrovni trn u moje srce.
Krvavim potocima
poteći će
tvoja gorka kajanja.
Poslednji put te gledam
okom sokolice
bez krila i zenice.
Tvoje oko pogleda nema.
Plačeš,
pomislih umrlom mišlju
ali ne, nisu to suze
to tvoji kapci
strahom slepljeni
nose na trepavicama
kap propasti tvoje
i neke boje
praznina bolnih.
Ti nevidom vidiš
ja nesluhom čujem.
Ostaj mi u sreći
misao ti šaljem
na kraju.
U raju peva
prokleta Julija.

Jasmina Popović