28. октобар 2014.

AMANET


koračaj
bezmeno vreme je pred tobom
hrabrost u zenicu upiši
oslonjen budi i u ljutnji
na davno izrečene molitve moje

otvori knjigu sećanja označi se
poslednjom rečju koju ti rekoh

čitaj
života najvažnije stranice obeleži
suzom i krvlju iz posteljice
pored broja jedanaest deset dopiši
otkucaj se prvim označi prvim
kucanjem plača u tridesetom jutru
tvog rođenja

živi
odgrljen mojim strahom i bolom mojim

ljubav pamti

zažmuri
vreme je rastanka došlo nenadano

Jasmina Popović

PESMA SAMO


pevaj mi
note da kradem
liniju života ukrasim
durske il' molske akorde
zaključam violinskim
ključ bacim
na dno poslednjeg stiha
ćutim ritmom trepavice
kap po kap

Jasmina Popović

20. октобар 2014.

JADAČENJA I NEKA OD BLATA PRAVLJENJA


nikad nije volela
tu nesuvislu igru jadačenja
zvuk lomljenja kostiju desnom
dok se na levoj ruci skrivenoj iza leđa
u još jednoj prevari grle srednji i kažiprst
u čast svih na brzinu stečenih dobara
u zla doba i nedoba

nikad nije volela
da je prave od blata - o tome je ćutala
druge je po navici dugo i uporno pravila
haljine i frakove im šila, od tila i crnog štofa
svih (ne)isprobanih venčanica i frakova
u naprstak lažnog junačenja se bola -
do bola

sebe je, bajalicama naizust naučenim
od praotaca svojih nasleđenim,
bezuspešno od utvara branila kletvom:
u goru, u vodu, u nedođin polje!
otvarala oči u bunilu, da razgoni
čelik, krv, jauke i košmarne snove
u koje su redovno i u minut tačno
dolazila sva njena, od blata pravljenja

pod žarkim loptama nekih drugih galaksija
u trenu se sušila, i sopstvenim mrvljenjem,
poslednji put plešući zaboravljeni tango,
postajala prvobitni prah sopstvenog postanja

Jasmina Popović

19. октобар 2014.

ZB(I)RKA KOJEČEGA


često je gubila ne.strpljenje
a onda kucala na vrata
raznih biroa za izgubljene stvari
ne.strpljenje nije stvar -
govorili su joj dok se smejala
nameštajući naočare na vrh nosa
ne.strpljenje je moja stvar -
odgovarala je poklanjajući im
kolačić sudbine i šolju čaja
koji je uvek nosila u termosu
o važnosti izgubljenog,
ćutanjem je razgovetno kazivala
zbunjenim službenicima,
namignuvši im svaki put bez omaške
u odlasku je veselo mahala
oslonjena na ragastov,
paleći cigaretu, ne mareći
ni za kakve zabrane
još jedna bezuspešna potraga -
promrmljala bi odlazeći
a onda sa osmehom ulazila u pekaru
u kojoj je uvek kupovala štrudle
za simpatičnu službenicu
sledećeg biroa za izgubljene stvari
tu, iza ugla njene upornosti
Jasmina Popović

18. октобар 2014.

ŠIVENJA I PARANJA


sve dok su oni uporno ispisivali
nečitkim rukopisom poruge
svaku stranicu u knjizi
njenog besmislenog biti i imati,
strpljivo je proširivala margine
sopstvenom kožom,
ušivala ih zarđalim iglama
jedva zapamćene lepote,
ne bi li pre odlaska uspela
da naslika najlepšu sliku,
da tako neostvarene želje ostvari -
sebe bolom poslednjim obraduje
(kako i dolikuje odlazećima)
te nerazum sopstvenih vrtloženja
bar jednom na radost da (joj) bude

strpljivi posmatrači praznina
negde pred zoru je na tren ugledaju
kako strpljivo, blagosti puna,
paranjem sebe na marginama,
pokušava da sklopi knjigu

Jasmina Popović

17. октобар 2014.

BEZ NASLOVA -JER SVAKO ZAŠTO IMA NEČIJE ZATO


naprosto tako, jednom se desi
da život pokraj tebe prođe
bez pozdrava

naljutiš se, pa ti bude žao i zaplačeš
osvetu spremaš u osami samotnjačkog,
jer samo takav dom imaš -
imaš a nemaš, i tužan si, tako si tužan
i ćutiš svoje naume i ćutiš sva svoja vajkanja

onda osmeh rumen licu nacrtaš
nasmešiš se, jer tako prokleto znaš
da život je bio jednako tužan i nemoćan

kada si ga nemilice trošio

na pijane zablude, bolesna trežnjenja
i uvek ga stavljao na malo crno 13
u igri ruleta, za zadimljenim stolovima
bilo kog kazina izgubljenih iščekivanja,
u blještavilu prokletih velikih rušenja
i nisi mario boli li ga tvoja izdaja

naprosto tako, jednom se desi
da pokraj života prođeš
pognute glave

sa osmehom, u suzu udenutim


Jasmina Popović

14. октобар 2014.

PRELISTAVANJA TAKTIČNOSTI


uglavnom se davala polovično
ponekad tročetvrtinski
u posebnim časovima velikodušja
naizgled taktično ustvari bez
takta niotkud odavno

celine je ostavljala za kraj
najnežnijim celovom u čelo
sećanja je usnula budila
ljubljenjem sebe prelistavala
dok je uporno u starim albumima
prazna mesta popunjavala
presovanim biljem uspomena
nevešto i nanovo vezujući konce
plavog herbarijuma
u kojem je čuvala
kao jedine svedoke bivših dana
latice sopstvene lomljivosti

a onda je, naposletku
u avan pažljivo smeštala sve sasušeno
poslednjim udarcem tučka na najsitnije -

prah prahu

Jasmina Popović

UKORIČE(Ž)NJA


preda mnom presuda
u mom odsustvu pisana
bez sumnje i prava na žalbu

izdaleka sam se ćutanjem branila

ukoričena verom u sveto trojstvo
istine poštenja dobrote
knjiga praštanja postala

Jasmina Popović



12. октобар 2014.

IZGUBLJENO U PODNASLOVU KNJIGE NI O ČEMU


dve reči na početku rečenice
zarez koji te reže u nastavcima
tri tačke u koje si ušnirao sva svoja danas
tvoja su sutra iščezla u sumanutosti
besmislenih pokušaja da dopreš do samog jezgra
suštine bitisanja u ćeliju pretvorene

jurišaš na njene membrane donkihotovski
smeju ti se nesrećniče, sve suštine u čvor života vezane,
odolevajući tvojoj čovečnosti, tvojoj neukosti,
odolevejući, poput tvrđava, na vrhovima planina
neosvojivih,
bez bele zastavice , pobodene u čast još jednog,
u nizu dokazanih promašaja

kad se do vrha dopre ostaje strah od visine
vrtoglavica mučnina i jed u jedno pomešani
ujedno shvatiš da si ništavan mali i jadan
da ti si bio taj koji je produžavao noge lažima
starter u još jednom maratonu čijeg su se pucnja
samo ptice uplašile jer ljudi nije bilo niti će biti

nije ti ništa a sve ti je ostalo, odavno prestalo i nestalo
a opet znaš, jer oduvek si znao i bio u dosluhu sa vasionom:
da otac, sin i svet bez duše koračaju van tvog domašaja

jednim okom praznine posmatraš, drugim prostranstva žmuriš
strahom se gnjilim junačiš kukavno, voliš i praštaš moliš i kaješ se

grehovima svojim grehovima tuđim molitve u praskozorje
molitve za oprost uvek i naizust, u sebi a van sebe traješ.
ni slutio nisi da je u tom činjenju
početak svih krajeva iskrzanih rubova, koje paraš u besu, krpiš u milosti
smeješ se suzom na trepavici i plačeš usnom na ledu glečera

ćutiš - šta bi drugo u krilu sopstvene nemoći, Čoveče

Jasmina Popović

7. октобар 2014.

OD MENE DO UŠTAPA OBRNUTIM ČUDOM


na rate otplatom bez kamate
može na komad raspareno svakako
besparno kažem
a mislim da istinu lažem
ćutanjem vage
za sva netačna merenja grama
do 21 samo samo toliko
unazad može u svakom slučaju

nikom ništa nikada za gotovinu
gotovo je ogavno koliko odavno
bol slažem po rafovima
i niko nikad ne uđe u radnju
rado iz radoznalosti
nerado neradnim danima i praznicima
da opara paučinu u uglovima

uzalud reklama u najčitanijim dnevnim
kad noćna su jača nagrizanja
u grudima razjapljene praznine
ispunile te ispraznile me
od mene do uštapa i opet obrnuto
slučajem nekim opet naopako
a ja kazujem besmislice
skrivajući slovo b ispod pulta
bez pulsa kažu
a živa je nekim čudom

može ili je moglo na rate
otplaćivanja radi
svih grehova u trku uhvaćenih

ovo je rasprodaja iz prve ruke
pišem po zidovima transparente
reklamacije ne primam
vi snosite odgovornost za loš pazar
ja nosim ćar svih proćerdanih dana

moglo je do ovog trena
kažem dok zakivam izlog poslednjim ekserom
ne pitajući se otkud krv na prstima
ruku sklopljenih na grudima

Jasmina Popović