TEKTONIANUM

Koliko stepeni raz(d)ora treba
da um se razbije
u tektonskom poremećaju
(s)ličnosti
ni po čemu različite
od ludila
da duše postanu okna svesti
do paramparčadi razbijena
kad savest sanjiva
čeka razarač
naručen
odnekud
iz daleka koje ne postoji
samo se čini
da dolazi dan
u zle namere odeven
slepilom zakopčan
u reveru suknenom
tkanom bez osnove i potke
nosiće kap krvi
za usnu moju.

Pronalazi me
u art muzeju
Tektonianum
spremnu za poslednju
prezentaciju
malog, raskalašnog ludila
pred publikom:
gospodom u crnim frakovima
ukradenim od odžacara
bez sreće,
do bestelesja
obnaženim damama
kojima ukradoše
pozlaćene siluete
bolesnog kikotanja
u koje su ih oblačili
potonji
dok su se za dugmad držali
ne znajući koju želju
ni kada
gledajući u nebo sopstvenog
skučenog bitisanja.

Zar pred njima
pitaće neko
imun na potrese
nepismen
za seizmička (na)gađanja
umobolja
baš pred njima
nasmejaću se,
crvenim iscrtavajući
sopstveno lice klovna
nek' zaplaču od (pod)smeha
jedini i poslednji put.

Poklanjam (im) se
u strahu da ne oslepim
od bljeska njihove
krvave metamorfoze.

Ljudi u zveri !
Zveri u neljude !

U vašem gradu još večeras
u art muzeju Tektonianum.

Dobro ste došli
(s)klanjam se i dajem vam reč.

Slova su moja. Njih ne dirajte !

Jasmina Popović