16. фебруар 2016.

IZ DA U NE -PAR REČI USPUT

iz bahatosti
noktu sam srednjeg prsta sudbine
lakom u crveno
inat pisala kikot crtala
da započnem igru

iz samilosti
trnu sam iz oka fosfor na vrh
da zasvetli kad najjači je
bol suženih zenica i svesti takve

iz nečega
čemu ime nisam znala
ni u šta sam pod pretpostavkom
tačnog pogotka

u centar sve-mira pa kud puklo
da, puklo je

Jasmina Popović

13. фебруар 2016.

PROŠLO VREME OD GLAGOLA MOĆI

Mogla sam juče nečija nasmejana nevesta da budem, od belog bleđa
Jer svilin sam dodir postala u škrinji zaboravljenih rasparanih rastanaka
Il neman ljuta, što na kraju trećeg dana petog izgubljenog sveta, svoj kraj traži
Jer opasnost sam bila na osmom trnovitom raskršću poslednje propasti
I mogla stopalo bez noge što bestraga lutanja pamti, da budem juče


Putevima lakog laganja sebe, stavljajući se u stege, svetom tako da hodim
Bezmilosnog stezanja do krvi do mesa do iskapanog straha bol da jesam
Iskopanog groba od veka starijeg, krst i trag da postanem, mogla sam
Svoje ime da uklešem u sve godove neveštog potiranja sudbine da sam htela

Al' ipak, i u inat neznano kome

U odustajanje i ravnodušnost sam sebe, te prokletom bezvremenu sopstveno nestajanje postadoh

Jasmina Popović

05. фебруар 2016.

OPROŠTAJ PORED PUTA I BLUZ ZA KRAJ

o svemu bih ti danas sirotinjskom suzom u kamenu pisanom
al' zaboravila sam juče kako se piše istina
ni o čemu bih ti ove noći raskošnom cikom divljeg raskalašja
al' pamćenje nesta u igri laži, juče, kažem, a ti

zapiši mi dug crvenim slovom nek' kao ja danas, pocrveni,
belinom u crveno da oteknem, isteknem, uteknem,  nespokoj da danujem
koritom svojim, uzvodno, do izvor vode rađanja, zamućene od prvog trena

dug kao crni konac nevere na prst zaveži da ne zaboraviš, a ja ću jednom
vraćanje da postanem, potezom jednim iz knjige dugovanke da me izbrišeš
bez žaljenja i kajanja bez
dok ja budem otključavala poslednji oproštaj urođene skrušenosti i lakoverja

ključ tebi-
meni bluz za kraj

Jasmina Popović

03. фебруар 2016.

REM FAZA I NULA SEKUNDI DO KRAJA

paralisana strahom čopora krvožednog zverinja
kušajući sopstveni stid, slušah zveket sopstvenih kostiju
posmatrajući pticu hrabrost kako kljuca moje srce
hraneći svoje ptiće majčinski kljunom u kljun

osećala sam drhtanje hrpe bestelesja pod najezdom gladnih mrava
aortom do pretkomora i l' neznano kud gazom nevolje u koračnicu kretosmo

nije me bilo a opet sam, negde pod zemljom, čeličila svoje nestajanje
nebo posmatrala i u plavo bojila beskrvne stope poslednjeg čoveka iz mene izniklog

Jasmina Popović

02. фебруар 2016.

URLIKOM VEČNIH SNOVIĐANJA -BUĐENJA BEZ

nisam stigla da ti kažem, ni slutila nisam,
da neću te u snove nikada
u strahu da me nadomak bespuća
ne ostaviš bez reči, umećem tišine

nisam uspela da ti se zakunem, ni slutila nisam, 
da neću te u snove nikada
na pola bola opet bez utehe da ostanem

nisam bila spremna da poverujem u vest
da ću te razdirućim urlikom
obraza mokrih, do večnosti pratiti stopama razdiruće praznine

niko mi nije rekao da odlasci su tren
a prst na orozu kao kletva košmara, na mojoj slepoočnici,

zauvek trajanje

Jasmina Popović

01. фебруар 2016.

SVAKA JE SLIČNOST LIČNA ILI RECI DEVETNAEST AKO MOŽEŠ

osamnaest sekundi straha, možeš ti to
osamnaest za hromi hod od tačke ponora do tačke uzvisa
samo toliko, rekoše mudraci pre odlaska
ne čuvši moj smeh saplićućeg iskoraka, ne videvši osmeh
poslednjeg strmoglavog porinuća i potonuća ni u šta

osamnaest sekundi straha, a mogla sam možda
da otkopčam hrabrost pa golim grudima razbijem sve stege snebivanja
za sebe, uz sebe me okrutno, u sebe upijalo besomučje svih ovih godina bez života
svih ovih života bez godina -tavorenja mi dosta i preosta za zapat još reč
ako preteknem posle svega, posle ove sulude igre na sve -ništa mi nije, al' eto

osamnaest sekundi straha, ma šta je to
upitah sebe dok sam na devetoj odlučno odgurnula stolicu

za ljuljanje

da na razbroj s' i sa osmehom, nastavim na devetnaest do prvog koraka

Jasmina Popović