20. август 2013.

PLEVIDBA

glasovi jedne obične istine

( uvek je takva, bol je na drugom mestu,
na levoj strani svega ) 

gorčinom ječeći, probili kapije 
razumskog neprihvatanja

vremena svakako nema
za početak odbrojavanja

rođenjem il' uskrsnućem
Njegovim
milosnim pogledom
Nebesa Nebo
postala

srce poput stisnute šake
život iskušava
u nevreme kosidbe

srpom julskog odlaska

( u večno večno )

oplevljena svaka vlat
još zelenog
u okamenjenoj zenici

nema ničega na otkosima


Jasmina Popović

17. август 2013.

KAZAMAT DUŠE

u blatu podno zubima kidane bodljikave žice
severne strane kazamata njene duše
sopstvenom odlukom besvesti utamničena
tragala je uporno slepilom vekovnim vođena

za 
medaljonom pokojne majke
zaboravivši pri tom da ga je u godinama jada
prodala budzašto starom mudrom Jevrejinu
lihvaru po porodičnoj tradiciji dosegloj do petog kolena
ponosom uzdignutog čela i gustih veđa
dovoljan je bio pogled u njene slepe oči da razume
nerazum njenog života i ponudi joj cenu
dovoljnu da dopuzi do sopstvenog groba
dodajući pride sažaljenja radi muzičku kutiju
koja je jedino mogla kada je mogla Baha da svira

u blatu pred pragom severnog paviljona samoćom paljenog
sopstvenih stopala tragove je pepelom posipala gmižući
tragala je strahovima stoletnim hrabrena

za
slikom neke porodice i nekog doma ko zna kada snimljenom
zaboravivši pri tom da je fotograf na umoru iz ruku ispustio aparat
tresak je zaboravila i vrisak pozera na otmenom kauču raskošne vile
u predgrađu bogatih u koje nikako nije smela da smesti sebe čak ni na slici
koja ne postoji ili možda postoji u blatu jer sve što je ikada postojalo zemlja je postalo a ona to nije znala jer njene svesti nije ni bilo
o tome niti bilo čemu ljudima svojstvenom

u blatu
pred sopstvenom rakom na severnoj strani groblja
sebi je opelo pevala bezglasno a čula su je nebesa i Bog je čuo njen poj
voštanicu sebi za pokoj duše da zapali ukrala je sa tuđeg groba

u blatu


Jasmina Popović

15. август 2013.

BUKTINJA

razbacujem slova tišine
lomeći bes
preko krvavih kolena

pogledom iznutra
častim bezvida naziranja

zenicu komandom užasa
u vatru pretvaram

svrdlom bušena
kamdžijom brušena
do srži zamuklih jauka
dospevam puzeći

plamenom da se ugasim


Jasmina Popović

NIGDE PESME

otključavam muk
u vremenu dušosvlaka

zaključavam znak
bežeći od tumača
nenapisanog sloga

pesmi nedostaje stih
da zapeni neizgovorom


Jasmina Popović

08. август 2013.

ZATVORI PROZORE, LEO

Leo je po svim običajima
tihog jutarnjeg uznemiravanja
opet bio prokleto u pravu

meni je smetao bljesak jutarnjeg sunca
i zenica mi je sopstvena smetala
dok sam se bezvoljno otvarala
po ko zna koji put nas mučeći 
uporno pokušavajući da se udenem
kroz iglene uši tupog besmisla
našeg viševekovnog bitisanja
na već dobrano okrvavljenoj oštrici mača
koji je potpuno bitan u ovoj priči
a koga ne bih pominjala jer ne znam
otkud u našim srcima nit' ko ga je iščupao
dvadeset hiljada milja pod nebom
iz kamena što je zelenim bujao

mora da je to bio neko ko je do nas dobauljao
prateći trag mrva koje su Ivica i Marica za sobom ostavljali
vešto obilazeći varničenja
vatrom traženih, nevoljom iz Svete vode pobeglom, poprskanih kamenoloma

potpuno bezrazložnog trajanja u dvoje

Jasmina Popović