25. септембар 2016.

PESMA KOJE NEMA

Moje se boje večnosti boje a ja pevam
Zapevkom iz kolevke ponetom
O, strahovi moji strašću okupani
Još jednu pilulu u sebe ću zbog vas
Sa predumišljajem i od srca do bodeža
Zadnjom namerom zapetljanih košmara
U pepelišta ni iz čega ni u šta bosonoga
Na korak do prvog uzleta u nešto
Što nebom zovu srećni
Što kaljugom što glibom meni slični

Moje se boje večnošću boje a ja pevam
Čuje li me neko ili je svet u nestanak potonuo
Bez sidra sam oblačim bespomoćja košulju
I plačem ne tražeći zid i uzdišem ne tražeći most

Otirač pred vratima i četiri mrve propasti
Postelja su poslednje ptice

Jasmina Popović

24. септембар 2016.

BOLJE DA JESAM -TAMAN TAKO


nisam ja tebe od blata pravila
od čekanja i beznada svaki put
usne do krvi do prvog bola
nisam ja sebe u blato bacala
da bih ovako naširoko nadugačko
parala krpila šila šilom kajanja
isplakala svaki muk i jeka u nestanku bivala

nisam ja sebe tebi od blata pravila
kiša nek' zemlju celiva tek tad ću -kako znam

Jasmina Popović

20. септембар 2016.

HANUKA HANUKA -NAPRSLINA POSLEDNJEG OGLEDALA

hanuka, milosti puna -nukata u meni uspavana
moje si prvo ja i drugo ti sam danas kao i uvek
od pamtiveka ne pristajemo na neprestanost
strahova u čvor vezanih -podsećanja radi
sate sam spakovala u kutiju od lima vetrokaz vetrokaz
naopako okrenute minute sam bacila kroz prozor
i prozor sam (od)bacila sad je kuća u mraku
o, sunce si i sunce sam dok kao klik klak klik
moja si tvoja si tvoja sam i odraz u ogledalu
(p)ogled je savršenog nepostojanja osim u svitanjima
u podnevima i večerima samo jeza i grč lica
koje ne postoji koje postoji u pričama bajkama
crtica sam i jesi, a opet tako se bojim a ti me držiš za ruku
kroz staklo sedefnog sjaja i odsjaj si a ja tvoj odraz
i obraz jer samo je on ostao -nama jer dabome da je tako

nukata blaženstva puna -hanuka u tebi sam uspavana
u sebi te u sebi me zauvek i tek tad suzom iznova
u krug u kome si i krug iz koga sam korak iskorak u igri
večitih zeničenja u crno u crno -odjednom

Jasmina Popović

11. септембар 2016.

PREPLETAJ NESNA U TREĆEM DANU PLAMENOVANJA

Vasilija, devojko sunca i vatre
plamenuj dan
stostruči treći trenutak osame
da pučinu i vodu sebi na dar
da lađama jedra i sidro-čelik na dno
tek zgaslu nadu
buđenjem trepni imenuj radost rodu svom

Vasilija, devojko zvezda i senki
plamenuj noć
svevidom se pokloni
sveznajućem ruku poljubi
dahom dahuj poštovanje nakloni se
osenči treći prepletaj srama
u ćutanje zlato odeni meni za ljubav, rode moj

Jasmina Popović

NESLUH U DOBA POSLEDNJE JEKE

bila sam podzemlje a ti ne veruj od volje ti je
koren sam i mravinjak blatnjavih hodnika nekad
princeza mravljeg osmeha i prošlost
jednom kada je sunce umrlo bez prve sveće
i poslednjeg opela a ja plakala kao kiša
munja i grom i neki zvuk pod grudima jesam i sad

nevera u podnožju bespravno podignutog očekivanja
u mene gleda dok joj se crvenojezično plezim
na jednom od stranih koje ne govorim zamuckivanjem
samo tečno u gušu medovinom vinom rakijom ljutom
zalivam se tri puta krstim i žmurim dok oče naš
pomozi da shvatim šta propuštam od vozova i gde je
moj poslednji let beskrilnog putovanja unazad

bila sam jednom il' dvared -sad sečem sećanja oštricom
dlanova okrenutih suncu pokopanom
pevam kao što nikad nisam i osluškujem se piskom daljina
ogluvela od silne tišine jednom kad je trebalo -jesam

Jasmina Popović

10. септембар 2016.

NOĆ STRPLjIVIH ČEKANjA I ZAČIKAVANjA

ne, neću tako
ja zore ljubim i ljude snene
grešnike bludne i pločnike
korak po korak i stope mokre
kišu subotom nedeljna ćutanja
zagrljaj u dovratku vrata od nade
kap i bujicu volim
zrno i ambare pune
iver i kladu
jagnje i vuka, jer tako samo

ne, neću tako
bez pozdrava i na brzinu
kao da žurim
kao da spas je tamo
kao da bekstvo sam i nestajanje

ne, neću tako
ja sanjam ljubav i sanjam bezbol
duše (mi) spas u odblesku sunca
u zenitu ti, u zenitu ja
a zajedno ćemo u nebo kad dođe dan

ne, neću tako
al' prekinuta (mi) noć
strpljivo čeka da kraj suzom napišem
i nesnosnim uzdahom u izdah se premetnem

Jasmina Popović

06. септембар 2016.

OD DO I TRI PUTA TAKO DA NE ČUJE ZLO

imala sam četir' slova, dve pomisli, jednu reku
i imala malo nigde, kut skloništa, okno srama
pet ognjišta, violinu i samoću zauzdanu

dva sam sedla pa na ata jednim skokom
poljila sam i gorila pustopoljem, ukopana, 'mesto kasa
petolomlje izbezumlju bivala sam most i uzdah
i imala sebičluke, davanja i milovanja praskozorna
u naprstak sakrivala, sve treptaje snovidela jednom ja sam

šta bih jošte ne pitaj me, da naizust bez mucanja tebi rečem
ne umem ti
ne mogu ti
sužanj jesam svog neznanja

ne pitaj me

Jasmina Popović


03. септембар 2016.

PROZAK BOJA ČELIČNOG POJANJA

kolutam okom unapred nazad, pa brišem misli. sa predumišljajem
postajem krvavo ubistvo, islednik i slučaj. bez presedana
a opet zabeležim pitanje šta je unikat. slučajnost u prolazu odgovara
dok crtam vatru, vodu, u nebo zagledana. širim zenice
dok sužavam svest sopstvenu na taman meru. makazama
dvoumljenja sečivom kidam bezumlje i smejem se. napadno
u tuđem sam oku trn i kost za nečije grlo. u inat sam postala
samac -beskućnik ne postoji(m). ni dvojac bez kormilara
smrt i predsmrtni sati, tri trena kajanja. postoje. neki drugi parovi,
čistih duša prljanja, velika žaljenja i splet tačkastih okolnosti
izbliza. zamišljam daljine a opet nije me briga.
zbog šegačenja sa mnom. baš umem da odem.
bez osvrtanja. samo kalibar da pronađem, dobar za čelik cev
i prozak u miligram merim na dlanu -dlanom,
na preklop, na odmah i taman, da ruka ne zadrhti.

Jasmina Popović

20. август 2016.

BELA BREZOVANjA I CRNOOKE KOJEŠTARIJE

Jednom sam, tako, kao od šale
O, blaženom neznanju neka je hvala
Pisala oproštajna i neka druga pisma
Izmišljala sopstvene znakove samo za
Oko nasmešeno, oko suzno, tuđe u svom tražeći
I ništa nije bilo da bi bilo
U svakom sam iskala oproštaj zbog svega
Koješta postajala, stvarne ili izmišljene priče
Nizala ni iz čega i grešila brojeći grehove
Zbog njih u svesku kajanja recke dopisivala
Četiri, četiri i peta preko, ispucala od vajkada
Iznenada sam se u list pretvarala i zeleno mastilo
Poslednjeg slova u sebe upijala sobom
Ništa mi se smejalo, a ja kao ništica nakinđurena
U nulu se jednim okretom jednim potezom jer sam umela
Ulazila tiho u sva prisećanja stišnjena u dušniku
Drvodeljala sam sebe, kamenorezala i vodoplavila
Iz inata ili iz nehata, ko bi sad to znao
Tekla sam crveno tuđim tokovima, često uzvodno
Najskuplje sam plaćala bujice da sopstvene zidove
Srušim kao od šale šćućurena pod plačnim nebom
Bokorila sam sva nerazumlja i njima kapije kitila
Svatove sa pogrešnog na pravi put vraćala i smejala se od srca
Njihovom čuđenju o, lude li žene, govorili su
Baš sam se slatko u gorčinu slivala naopaka i brezovala
Crnom dušom vidik zaklanjala i nikom nikad ništa
Jasmina Popović

18. август 2016.

GLEDAŠ LI TI TO MENE ODOZGO

nad sopstvenim bolom u grudima prekrstim se
tri puta pljunem i zakucam se tri puta u drvo
(valja se, kažu) valja se neka nevolja (mislim u sebi)
spomenik kao nad humkom podižem spuštajući uže
zaomčeno lukavo predeno pa prepredeno baš tako
jata svih tvojih belih ptica puštam da polete
krletku turpijom jako najjače jer moram jer reč
sva moranja i more u očnu duplju
da bolje zenicom našaram nevid neuko zbog bekstva
oslobađam sebe iz kutije i par krila docrtavam
u neparu od vajkada glođem sebe kost po kost
drhtavo neuko nekako bez veze i ukusa bez zuba rekoh ti
kažem ti kaznu kažeš mi dar pa smo kvit zauvek
na šta mi liči ovaj dan odavno odbrojan omčom omeđen
glasno glasnije vrtoglavica sam bata tvog koraka odlazećeg
čujem (te) ogluvela od smrti od straha od poslednjeg svega
na grudi privijam narikače dok previjam sebi rane
rane rane u kasno popodne trećeg dana posle moje smrti
Jasmina Popović

10. август 2016.

SAM, SI, JE I JESTE DA NIJE

naličje
i osmeh razbijenog ogledala
nekad na lice likom sam
spoticanje
i skok poskoka bez otrovnih namera
neustrašivost
i veliki strah kad nemam šta drugo
beskućnik sam
i mastilo sasušeno odavno
na vlasničkom listu
sopstve
nog promašenog života

i život sam ponekad
u doba velikih oskudica propasti

Jasmina Popović

22. јун 2016.

REČ

danujem tako danima strahovez bez pitanja
postavljam ostavljam pletem i param
sagorevam vrelinom noć poslednjeg svica
dok mesec u škorpiji ćuti mojim neznanjem
tek kad osetim jak ubod u bod u bod otrova
i krst nacrtan strašnom pokrsticom sudbine
zaćutaću odlukom bezumlja sopstvenog
šta god to značilo da iz devete kuće nikud
a nikad o klin bih da okačim o klin uzaludnosti
nemoj molim te rekla sam da bih tiho izustila
samo da sam znala da taj šapat bi poslednji bio

ne mogu više ovaj krik u sebi da gušim -praštaj!

Jasmina Popović

27. април 2016.

ČETIRI DANA U PRVOJ MENI -OD UŠTAPA NIŠTA JOŠ

ovo je pesma o četiri mala četvrtka
i ja ne znam šta bih sa njom
ne umem čak ni da je napišem
a gledam
lepi, mali, nasmejani, okupani i mirišljavi
četvrtci preda mnom stoje i šapuću:
na č na č slobodom sopstvenom budi i ostani
čekanje, čamotinja, čuvar i čovek
a meni suze niz lice i ne znam smem li da ih
zagrlim i poljubim smem li bez straha
jer jedan od njih je izdajnik a ja ne mogu u lepom oku
i zenici crnoj kao ugarak, zlo da prepoznam
prevrćem se naopako i naopačke čitam besmisao
reči koje nisam htela da prećutim

Jasmina Popović

28. март 2016.

MA KOGA BRIGA, NE PITAJ

tražim pošteno izgubljen izgovor
zbog svih neizgovorenih slova
u reč, u reč -dok vapaj bejahu
zbog svih u sebi sricanja i naricanja
na glasno navijeno na najtiše odvijeno
zavijanju nalik, k'o zavađenih vukova poj

ne nalazim ne odustajem al' koga briga

danas za sutra juče sam trampila
za gram ništavila koje sam kao broš
prikačila čiodom bezbola za kožu napuklu
i sad ponosno šetam sopstvenu krv

do iskapanja i nazad pa opet koga briga
ne pitaj bolje da ne znaš

Jasmina Popović

21. март 2016.

STRAVOM SALIVENO I KAP OLOVA U CEVI -PROTIV UROKA

imitiram život svakodnevno i za sve novce
baš me briga što dobre si volje
danas ti kvarim uspeh milujem propast
zavodim pomirenost sa sudbinom dok grčim se i tražim mesto
u oblik fetusa da sebe sad i uvek po navici
ne pitaj me zašto ne pitam i odgovor nikad više
ne dajem se -vremenu pokore i sablasja naklon
napokon ti pronađi zaklon za oboje i sklonište jer
ubiće nas te tri kapi svemira što padoše na dlan
precrtavši liniju sudbine u iks u krst u nešto
čemu ime još uvek tražimo dok cvilimo trnjenjem beskrvja
u našim venama -crvenilo modrilo zariva zubalo i muk se muči

a mene, gle čuda, guši aplauz gomile -zavesa pada
po meni -korak tvoj odlazeći saliva stravu ovog nedoba

Jasmina Popović

16. фебруар 2016.

IZ DA U NE -PAR REČI USPUT

iz bahatosti
noktu sam srednjeg prsta sudbine
lakom u crveno
inat pisala kikot crtala
da započnem igru

iz samilosti
trnu sam iz oka fosfor na vrh
da zasvetli kad najjači je
bol suženih zenica i svesti takve

iz nečega
čemu ime nisam znala
ni u šta sam pod pretpostavkom
tačnog pogotka

u centar sve-mira pa kud puklo
da, puklo je

Jasmina Popović

13. фебруар 2016.

PROŠLO VREME OD GLAGOLA MOĆI

Mogla sam juče nečija nasmejana nevesta da budem, od belog bleđa
Jer svilin sam dodir postala u škrinji zaboravljenih rasparanih rastanaka
Il neman ljuta, što na kraju trećeg dana petog izgubljenog sveta, svoj kraj traži
Jer opasnost sam bila na osmom trnovitom raskršću poslednje propasti
I mogla stopalo bez noge što bestraga lutanja pamti, da budem juče


Putevima lakog laganja sebe, stavljajući se u stege, svetom tako da hodim
Bezmilosnog stezanja do krvi do mesa do iskapanog straha bol da jesam
Iskopanog groba od veka starijeg, krst i trag da postanem, mogla sam
Svoje ime da uklešem u sve godove neveštog potiranja sudbine da sam htela

Al' ipak, i u inat neznano kome

U odustajanje i ravnodušnost sam sebe, te prokletom bezvremenu sopstveno nestajanje postadoh

Jasmina Popović

05. фебруар 2016.

OPROŠTAJ PORED PUTA I BLUZ ZA KRAJ

o svemu bih ti danas sirotinjskom suzom u kamenu pisanom
al' zaboravila sam juče kako se piše istina
ni o čemu bih ti ove noći raskošnom cikom divljeg raskalašja
al' pamćenje nesta u igri laži, juče, kažem, a ti

zapiši mi dug crvenim slovom nek' kao ja danas, pocrveni,
belinom u crveno da oteknem, isteknem, uteknem,  nespokoj da danujem
koritom svojim, uzvodno, do izvor vode rađanja, zamućene od prvog trena

dug kao crni konac nevere na prst zaveži da ne zaboraviš, a ja ću jednom
vraćanje da postanem, potezom jednim iz knjige dugovanke da me izbrišeš
bez žaljenja i kajanja bez
dok ja budem otključavala poslednji oproštaj urođene skrušenosti i lakoverja

ključ tebi-
meni bluz za kraj

Jasmina Popović

03. фебруар 2016.

REM FAZA I NULA SEKUNDI DO KRAJA

paralisana strahom čopora krvožednog zverinja
kušajući sopstveni stid, slušah zveket sopstvenih kostiju
posmatrajući pticu hrabrost kako kljuca moje srce
hraneći svoje ptiće majčinski kljunom u kljun

osećala sam drhtanje hrpe bestelesja pod najezdom gladnih mrava
aortom do pretkomora i l' neznano kud gazom nevolje u koračnicu kretosmo

nije me bilo a opet sam, negde pod zemljom, čeličila svoje nestajanje
nebo posmatrala i u plavo bojila beskrvne stope poslednjeg čoveka iz mene izniklog

Jasmina Popović

02. фебруар 2016.

URLIKOM VEČNIH SNOVIĐANJA -BUĐENJA BEZ

nisam stigla da ti kažem, ni slutila nisam,
da neću te u snove nikada
u strahu da me nadomak bespuća
ne ostaviš bez reči, umećem tišine

nisam uspela da ti se zakunem, ni slutila nisam, 
da neću te u snove nikada
na pola bola opet bez utehe da ostanem

nisam bila spremna da poverujem u vest
da ću te razdirućim urlikom
obraza mokrih, do večnosti pratiti stopama razdiruće praznine

niko mi nije rekao da odlasci su tren
a prst na orozu kao kletva košmara, na mojoj slepoočnici,

zauvek trajanje

Jasmina Popović

01. фебруар 2016.

SVAKA JE SLIČNOST LIČNA ILI RECI DEVETNAEST AKO MOŽEŠ

osamnaest sekundi straha, možeš ti to
osamnaest za hromi hod od tačke ponora do tačke uzvisa
samo toliko, rekoše mudraci pre odlaska
ne čuvši moj smeh saplićućeg iskoraka, ne videvši osmeh
poslednjeg strmoglavog porinuća i potonuća ni u šta

osamnaest sekundi straha, a mogla sam možda
da otkopčam hrabrost pa golim grudima razbijem sve stege snebivanja
za sebe, uz sebe me okrutno, u sebe upijalo besomučje svih ovih godina bez života
svih ovih života bez godina -tavorenja mi dosta i preosta za zapat još reč
ako preteknem posle svega, posle ove sulude igre na sve -ništa mi nije, al' eto

osamnaest sekundi straha, ma šta je to
upitah sebe dok sam na devetoj odlučno odgurnula stolicu

za ljuljanje

da na razbroj s' i sa osmehom, nastavim na devetnaest do prvog koraka

Jasmina Popović

30. јануар 2016.

ZOROVANJE RUMENILOM U DANU OBEĆANOG OSVETOVANJA

jednom kad hrastova kora postanem
tebi ću dodir besprekora i svu hrapavost svoju
da zažari da opeče da krv poteče a ja ostanem
kao trn kao svrdlo kao nož da zaparam ti savest
kad godovima budem disala, a list mi ljubav
a list mi prijatelj i od zelenog zeleniji mir u snu postane,
tebi ću dah poslednji u času čudnog zlokobnog opraštanja
na dar, samilošću svih zaboravljenih jer tako mogu
u prvoj nedelji sitnjenja ostataka posle svih deljenja
svega što za deobu beše, na prevaru i blef ću
prvom slučajnom stvoru koji lupeštvo poput titule
kneza grofa il' kralja, kao da mu od praotaca osta
njemu ću sve u inat tebi, jer tako mogu na mig na trep
u danima kad korenom se za nebo vežem
kad iz sedmog stabla svog, ja sreću budem cedila u nenadu i nesnu
tek tad ću život da prevarim tad nek' cvet mi osmeh postane
a ja u rumenilo se preobrazim osvetom da zorujem, jer reč je reč
Jasmina Popović

26. јануар 2016.

BESPRIZORNO RAZBIJANJE MALERA U GODINI (S)LEPOG ŽIVLJENJA

Ako ništa drugo
od prve podižem brane
spuštanjem sebe s kamena na kamen
slažem i kad istinu govorim.

Ako ništa drugo
začikavam bujice i licem u lice žmurim
mučim iz vriska u cik -zore me čekaju pijane
a ja nalik naličju krijem se u tajnoj formuli
razbijenog ogledala.

Ako ništa drugo
već sam u sedmoj godini prokletstva
u zemlju zakopanih krhotina stakla,
dok u osami osmu čekam maler da razbijem.

Jasmina Popović

PREBROJAVANJA ZAMUCKIVANJA I NIŠTA DRUGO

kad kažem dan tad bez straha otvorim sebe
noć mi se kroz raširene prste prospe
na magleno na nevidom rođeno moje
a ja se smejem jer znam da ne može
doveka tako doveka onako kako mora
jednom ću kad u besu stisnem šake
uspeti da zadržim skrivene dane i zaigram žmurke
kao nekad kad je svet postojao a ja ga tražila
ne znajući da takav je red u ovom poretku
nepraštanja prepunom ogolelom i opakom

kad kažem noć zbunim se zamucam i vratim sat unazad
dok spremim klopku za sopstvenu samouverenu nesmotrenost
vreme da zastane dok sva zrna iz peščanika ne prebrojim

kad kažem dan pomislim na noć -slutim odbegla svitanja

Jasmina Popović

25. јануар 2016.

REČ MI RECI -ĆUTAĆU

Zapetljano
a meni ništa -opet.
Tražim kap vrelu
kap očeličenog kukavičluka
za žezlo, za krunu i
presto svrgnutog kraljevstva,
da jednom i ja
osim vapaja i tačke na kraju
ovladam sobom.
Jasmina Popović

LOKVANJ SAMOĆA I OKRET PRVE TRANSFORMACIJE

tako je bilo kunem se, ove noći je baš onako kako prokleto znam da ne želim
o duši ne bih jer odveć otužno je, a vama su nestvarne priče o odlascima
ništa zašto jer zato sam sakrila, a ni ja nisam stvarna iako kuca na dva na tri i na preskok
ne postojim odvajkada znate iako tajite uspešno iz svetla u mrak i korak
od koga naredbu i kome dadoste reč da zauvek u muk baš ovako
meni u korist meni u inat i obrnuto ne znam više možda jednom a do tad
imanje moje pokretom jednim na pola pa svakom od njih podjednako
to podeljeno ništa udvostručenom nikom jer može mi se slavim svetlost
danas tako jer drhtim, danas tako jer nikome nisam i neću jer bol uvek
neka tako ostane i nekad ćete možda iz mnoštva jednim skokom tek kad uspešno
postanete neko od koga ću kao prosjak vrelinom dlana krunu princeze jer život ume tako
Jasmina Popović

14. јануар 2016.

PONOĆNA PEPELJANJA I TRI KIŠNA SATА JEDNOG SNA

noćas sam opet hrabro po krovovima
gazila. sve uspomene pokisle drhtajem jednim
na dlan pa u nedra. s ponoći sam sebe i srce
gnječila. strahove i pobede naizmenično
nizala na vlat kose osedele. krljušt i kost
u grlo promuklo. pesmu smeštala škrgutom
zubi ispljunutih. poput nekih prošlih života

iz pepela pomaljam se. sa prvim zracima
u let u pticu u konačno. bez straha da zakoračim

Jasmina Popović