23. октобар 2015.

KAŽIPRST O SREDNJI PRST ISTINE


dok trepneš samo iza leđa mora da mora jer tako
treba da bude kad se o istinu ovlaš očešeš
u prolazu podzemne železnice prosjak si
bez karte koja ti ne treba i perona koji si zidao
nekad davno dok je još bilo svega i svačega
ti je dosta ti je preko glave ti istinu nećeš jer možeš
da odbiješ i srušiš jednim potezom dlana
linije sudbine ne docrtavaš dovoljno ih je za pet
života opet malo i dana opet mnogo i u niz bi ih
bi li oni tebe bili do poslednjeg udarca dotučenosti
utučen hodaš šinama koje ti kosti pridržavaju
dok u daljini blizine zvuka lokomotive parne
neparom se paraš i kopčaš izmaglice i vlažnom oku
kap po kap do bistrine u mutnom iz mulja i opet tako
treba i kad nije potrebno da znaš a ti onako bez veze
vezuješ kažiprst o srednji prst i zakuneš se neverom

Jasmina Popović

18. октобар 2015.

NEMA TU MESTA ZA REČI




pročitaj sričući neizgovor mimiku zenice levog oka
u desnoj šupljini sklupčan si -tu gde oka nema laste se gnezde
poluslepo hodanje po vatri i samo jedan bolan grč
srca u ostavci tri poslednja otkucaja sve je što imaš
pa ti sad meri i seci postani okrajak od volje ti do nevolje
valja preći put trajanja i traganja za tačkom a i tačkom b tako je
čoveče koji pohodiš groblja i sopstvenu humku tražiš
jer rekoše ti da si juče izdahnuo na grudima svojim
beše ti čudno i čudna ti čuda poveruj lako je
dok na jeziku tvom sanjaju neizgovori i ona slatkoća rođenja
kojom te je dojila pojila i u milovanje povijala jedna jedina
to gde si sad nije važno jer proteklo je sve do čega ti je stalo
pre mnogo vekova ili tren pre poslednjeg trena nevažno je
danas ti rekoše da sve čega se dotakneš nestaje i juče u sutra pretvaraš
u malo u to malo bi mnogo mogao kad bi umeo da želiš - nesretni čoveče

Jasmina Popović

16. октобар 2015.

KAD SU OKNA NEBO MILOVALA




od kapi sam boj i broj u boju hrabrosti
pretvarala sopstvenim pretvaranjem i znala
ponekad samo da to je privid bez vida i čas
besčašća na samrti poslednjeg dana sudnjeg
sudila presudila sobom sebe u strah od straha povlačila
pred na ka onako kako ludost il ludilo meni jednom
ljude sam tražila neljude nalazila i crtala crte do petnaest
onako do čiča gliše i smehom kovala zavere da nikad i zakletve
da jednom ću i možda dopisivala nesigurna zbog sreće i zlosreće
jer tako sam na trapezu bola vešta da u sunovrat u paukovu mrežu tako
il nikako šaputalo mi je ono čudo sa levog ramena i prolazio je dan i nisam znala

da ništa je priloška odbredba za način moj u vremenu besmislenog trajanja

Jasmina Popović

14. октобар 2015.

TAKT TAKT TAKTONSKA ZAKAMUFLIRANA NAMERA




kašičicu sam od čelika, ručicom zavaravanja
ušunjavši se u tročetvrtinski takt,
poslednje, u meni zaboravljene taktičnosti,
u oštar skalpel pretvorila, sve da bih jedan rez precizan
čeličan i bolan, da se ne lažemo žila kucavica kukavica i ja
jednim odlučnim potezom na žmurke okačena, čekajući ne bi li potekla
prva takt-takt-taktonska u drhtaj zakamuflirana tektonska
muzika zgrušane krvi jednog ozeblog vremena na četrdeset stepeni
geografske širine, visine, dubine svih mora i moranja
da jednom makar da dvaput bar da u ponoć sakupim moć
zaćutim dok slušam sirene morske, sve lude dvorske i pitam se čemu
i pitam sebe dokle ću se dovesti i čemu ove reči nerazumne
pitam dok sramežljivo otvaram kutiju mojih strahova

oslobođeni na tri na četiri nikud bez mene nikad bez mene
letim sa njima u nekud u kud bih sad kad ničeg nema osim

provalije jednog bivšeg postojanja, taman za stopu taman za korak

tamo

Jasmina Popović

12. октобар 2015.

GREŠNOPLAČNA KAZIVANJA


suze sa lica grešnika
usnama sam poslednji put
kušala bez gnušanja i ružnorekog
kazivanja prećutkivanja prepričavanja
svim bezgrešnim žicom ograđenim
da ne bi jad
da ne bi bol
da ne bi jauk
naivno vrlo jer uvek je bilo i biće
da bi jad
da bi bol
da bi jauk
iz duše u dušu stazom treptohoda
u dušu iz duše koritom suzotoka

za nauk da naum poslednjih ogoljenih
prezrenja
oholosti
gađenja 
nikad više na um niz bezum opravdanje bude

zlu u čoveku

Jasmina Popović

08. октобар 2015.

KEC TREF, JEDAN BLEF I NIŠTA NA DOBITKU




reči na pola pre-seci i reci znak
pitanja postavljena ostavi pre precrtavanja na pet
upleti opet u okret sudbine daljinskim
upravljaćeš jednom kad dugom oslobođena
drumove pokreneš ka sebi od šale kao
prema tome i tome je tako i tako
a ti plači jer si na nagovor stvora
sa levog ramena i kosti ključne
na slogove i sa greškom delila reč
po-vere-nje(t) smeh je otključan
i boca polomjena zbog krhotina tvog uma
da snažnije da bolje i dublje da do krvi
obala je bila nedirnuta i reka je tekla uzvodno
tog dana ništa nije ukazivalo da utvare kolo
dokone saplitanjem ruše -korak po korak
ti meni ja tebi koricu hlebnu pa smo siti

Jasmina Popović

05. октобар 2015.

KAD MRAK SA KIŠOM U SIVO KRENE




pod tepih tako kao od šale i kao bez griže
sve što ti smeta -ovo današnje onom od juče skučenom
u dušniku prošivenom gajtanom od svile nit nit nit struna
bez stida da jednom pronađeš (se) kad mrak se kišom u sivo
poslednjom kapi dok razliva po tebi po meni
i nas nacrtaj i nas dopiši u iks i oks odigraj
po dijagonali poništi kad kažu ti da tako je
nek tako bude jer proći će a ti se nadaj uzdaj
tvrdom verom u poslednjeg umiranja zov
od sebe strpljivo jer strpljen u spasu sopstenom bez mahnitosti
oteraj kletve molitvom molitvom kažem molitvom
veruj i kad niko ne pričaj i kad svi jer možeš
školjku na uho i ehom se opij jednom
kad more u more pretvoriš rečju da život je

lep lepši najlepši u gradaciji običnih o-sećanja

nikad ne traži smisao jer neko ga je već pronašao
u krošnji nebu svetlu i svetu nakrivo nasađenom

lep lepši najlepši -pišem petnaest da napišem prećutano

Jasmina Popović

03. октобар 2015.

DANAŠNJE SUTRA I MALI TRAG NA TELU




oprost i ništa više lako se drzneš i tražiš
samo a to baš sve je znaćeš na kraju
samo dok saberem sve perlice i svaku nit
brojanice umirene vetrove i krst na pola
ubijao si ptice i sunce si jednom a sad bi oprost
bile su u kavezu šapatom ćeš meni
da li je to okolnost svih okolnosti pitam
pitam ona olakšavajuća za dušu
svih koji u prah su i tvoju izgubljenu u
u odmeravanju svega bez ičega
stvoren si stvore od svake muke
od tuđe si od tuđe ćeš ruke u moj podsmeh
udeni se i plači suzu sam ti sakrila
da više boli poslednja krletka i pero poslednje
u pesmu ću tebe u inat ću te umesto metkom
potamo se idi dovraga ni on te takvog neće
greh si poslednji grehu pticu si moju ubio

Jasmina Popović