31. март 2014.

PAKOVANJA


u sezoni Sumanute Znatiželje
na tabeli Zavirivanja ni u šta,
svoje
( teškom mukom stečeno )
prvo mesto poraza,
čuvala je ekipa Čuvara Plamena.

u odlučujućoj utakmici,
sudija je snagom pesnice
stisnute do beskrvja,
probio viševekovnu, sleđenu koru
sasvim slučajnih radovanja,
iščupavši srce vučice.

bacivši ga uvis
označio je početak.

kraja.

crveno se razlivalo ledom
prkoseći ukrštenim štapovima
veštih Otmičara Vatre.

pogrešno plamenovanje!
srce u mreži!
pogodak! -vrištala je razularena masa

( život je opet bio glavni kontrolor.
poništivši radovanja gladne gomile
povukao se u sebe. )

Jasmina Popović

22. март 2014.

OSAM DO STRAHA

u prvom sam
prvina bila i muštuluk životu iskala
guja svih zaboravljenih reči
pod kamenom, za ramenom
zakasnelih odbrojavanja

drugom sam
podrugljive osmehe slala bez kajanja.
trajala taman koliko treba.
sekundarom sekla vreme i vene.
junakinja poslednje stranice
najvrednije knjige ćutanja bivala

do trećeg sam stizala bez treme
u nevreme. klanjala se trozupcu
boga mora, prkoseći morama.
kajanja u klupko namotavala
mudrujući pod sečivom inata

četvrti sam ledila, na plamenu
u kap pretvarala. na kocku šećera
četiri kapi za bolje sutra. iza ogledala
od sopstvenih grimasi maske pravila
samouko bezruko. bez vida i stida

u petom sam zapetom odvajala
slogove. znakom se bezumlja podrugivala
đavolskim naumima. strane sveta dodavala
oduzimala doba u nedoba i gledala iz nevida

šestog sam se bojala. šestarom krugove
crtala, čemer gutala vrištala i ćutala
gorljivo, glagoljivo. tri šestice naglavačke obrtala
protiv uroka i svakog zla. nevolji sam volja postajala

sedmom sam pečat i dan poklanjala
zvezdoznalce dozivala pogledima. bez dima
nema vatre, nema sam mudrovala
u inat se inatu inatila, magle sakrivajući pod grlom

osmom sam, od sebe bauka pravila
strahu sam u kosti ulazila noću
i kad hoću. naučena da brojim i na osam
mišjim rupama salivam olovo, smejući se
tuđe sam seme krala, hrabrost sejala

osmom se minutu rugala -
kroz igru brojala, nisam se bojala
ničeg. do sebe

Jasmina Popović

14. март 2014.

IGRA IGLANJA


u farbarskoj radnji
sitnišem plaćen šmirgl papir
bojem bojen, obojen

o, boje, oboje 
u krik slike!

licem i naličjem
zlovoljom zlosrećom
volšebnost iščekivanja
žrtve
do savršenstva dovesti

poput orgazmičkog kovitlaca
nagon na ponavljanje
Dorijane, o, Dorijane

opet, o, pet nevinih reči
u krivce

po krovovima pokrovi
prostiranje bes(a)vesnosti

repetitio est...repetitio est
zvuk smešnog šmirglanja

gramofonske igle igranja

Jasmina Popović

12. март 2014.

RANARENJA


od ustrelne sam
prostrelnu 
prostirala po Zidovima rana
obraslim mahovinama
koje ne mare za strane
sveta 

saplitanje sam postajala
čitačima
sa usana beskrvnih

na preseke svih puteva
hitro stizala
vekovala umesto putokaza
oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila

krvlju dok slikaš ćutiš
vrelinom!

podsećala sam pukotinu
na zadnjem zidu aorte

zaklinjući se
u oštro oko poslednjeg strelca

Jasmina Popović

11. март 2014.

ČIK JEDNOG ZAČEKIVANJA


kroz iglene uši
galamu protežem
udenem pa razdenem
dnevna ćutanja

staklenim nogama
natučene
rolšue spoticanja
mažem imalinom
zvečećeg razbijanja

maglenim tugama
ne mogu ništa
do Sunca
do Svitanja

gnezdim se
pod nadstrešnicom
kolibe šumske

čikam čekanja

Jasmina Popović

08. март 2014.

OSMOSMERKA IŠČEKIVANJA


Slutila jesam, možda i znala,
ta kap lepote se preziva
Radost.

Nekako je, 
čudima podstrekivana,
kradljivica sjaja
poslednje zvezde,
na mapi duše
postala.

Jedino sećanje
koje ću poneti na kraju.

Jedno je nadanje
sa dlana prosuto u nebo,
večnost
da umije sobom.

Možeš
zov vetrova južnih
da postaneš,
topeći moju hrabrost
poput šećerne pene
na usnama snohvatica.

Možeš
nasmešena zabuna
da postaneš,
bez pitanja ostaneš,
čudeći se odgovorima
nikada pronađenim
u osmosmerci iščekivanja.

Možeš
jednostavno da zastaneš i kažeš-
Nisam tu!

Možeš, ja ću znati.

Jasmina Popović

07. март 2014.

DA BUDE KAO DA JESTE


Današnjem danu
Bila sam juče
Zorila sam
Krišom od sebe
Na marginama ničega
Ispisivala drhtavom rukom
Linije života
Sa dlana sam se 
Slivajući ni u šta
Smejala
Još jednom malom varanju
Velike praznine

Sutrašnjem danu
Danas da budem
Zavetovah se
Zvezdama u utrobi Meseca

U zenici poneću
Zadovoljno lice Ciganke
Kojoj sam
Mađijom otvorene puteve
Sveznanja
Platila
Parom blagoslova
Ispranom u devet suza
Spokojnica

Smejaću se ozarena
Jer nikada neće

Da bude kao da jeste

Jasmina Popović

02. март 2014.

DOCKAN JE


širila sam u nemoći, ruke nebu, 
dušu raju, grleć' oblak molitvama.
trnja pruća nekresana, još me grebu
nemilošću. bez spokoja ostah, sama.

tražila sam svetom jureć', zrno sreće,
kamen nade, da položim na njeg' glavu.
na sazama istok svetla, uvek preče
tu se nađe. sebe predah zaboravu.

pronađoh se u šipražju, vode mutne
mulja pune. staračko sam lice mila
ne mareć' za zemlju gnjilu. grlih slutnje
strašnom mišlju, živet' da sam odocnila.

Jasmina Popović