POJ TI MENI

poj ti meni o radosti, lakonoga
srećokrila šarenptico. dokonice,
besposlena čekalice
svetom šaraš. razuzdana,
svim pevanjem opevana,
od dolova do visina, let letova
krilom vodiš. osmehnice lelujava
ti kad sletiš na krov sveta
peropisom knjigu tvori knjigu tvori
o životu. svu lepotu roda svoga
kljunograni maslinasta.

poj ti svetu o ljubavi, ti od greha
manje grešna. od Čoveka do Čoveka
sve od veka pa doveka srećoglasjem.

Ili tako il' nikako.

Jasmina Popović

DEVET DO ZAKOPAVANJA

ispljuneš koštice u slast pojedene
voćke. u oporost umočene, mučninom
izbrojiš devet do zakopavanja. želja
odavno smišljenih, od skora neizgovorenih,
odričeš se. onih koji u tebi rađaju i sahranjuju
očekivanja sleda svih događanja postaješ deo.
tražiš utvare a bi da utekneš. bezuspešno
igraš igru ciglanja reči od tek smišljenih
znakova. slova i brojeva nizove rušiš
neukošću. popločavaš dan iz koga izlaziš
dobrovoljno. volju u trake odsecaš i pletenice
praviš. sebe važnom nikad. iz inata
igraš sudbinu. sopstvenom bosonogošću
gaziš. tabanima sa dna premeravaš mulj
i živo blato na mrtvo ubijaš svojim potonućem.

Jasmina Popović

PREDSKAZANJE ILI SLIKA OD JUČE

pored tela skinutog do gola čoporili su se
lešinari. zarežaše glađu pomame
na dahohvat od nje. belasanjem prsa
plašila je krvožeđ razjapljenu. plavim
u sleđenom pogledu potapala je crno
ustremljenim očnjacima. postajala talac
žaokama umiranja. s one strane sebe probadala
beskrvnu. bičem dotukla poslednjom
dangom na bedrima. modrila u venama
na steni razapetih proticanja. predumišljaj
raskriljenih namera silinom nadolazeće plime
prosecao kamen i trave joj u kosu uplitao
lepa da bude kada je budu kidali. želja joj ostala
u stisnutim šakama na omči poslednjeg
trzaja zakasnelog predomišljanja. muk i kraj.

Jasmina Popović
 

DUŠODELJANJA

dletom zarđalih namera
sa omota spisa svih njenih
obesmišljenosti
podvedenih pod nepostojeće paragrafe
zakona ni o čemu
uporno su skidali jedva vidljivu
oznaku o strogoj poverljivosti
gluvonemih istina
i blagosti zavaravanja
sopstvenim zabludama

bez kajanja

sva je njihova zlodela
u povojnice smeha
nežno povijala oproštajem
svojim je neprebolima
kamene grobnice tražila
sebezakivanjem postajući
spomenik sopstvene smrti

bez kajanja

Jasmina Popović

POROĐAJNI MUK GLADNIH GODINA

kriomice je ulazila u porodilišta mukoroda
prikivala sebe na postelju prvih trudova.
maglenim ponudama nikad potrebna sunca donosila
inaćenjem. o kecelje primalja sa prstiju otirala
mrve u grehu začetih čudorečja bestelesjem pokore.
hrskave hlebne darove u bolu pečene strpljivo prskala kapima
otrovom bojenih promuklosti pokajanja. sebe pojila
gorkim nepostojanjem. množila gladne godine
porođajnim mukama. poslednja svetlost bivala
prvorođenom plaču. prvi krik udah i znak
života povojnicom crvenom za sebe vezivala. molitvom protiv uroka
sva je prokletstva na sebe primala. iz krvi krvlju tekla.

Jasmina Popović

KAO STRAVOM SALIVENA

odlivala je olovo izokola iz oka
konjokradice. na tri ata atar premeriše
bez mere. do mene uštap. stropoštan
dan podiže ogledom. formulom do jednačine
posrnulog probijanja ravni. u tački prezira
zakopčana nekažnjena preticanja. sebe
do paranja jednobodežnom linijom posred stomaka
po vertikali horizonta. ispunjena trinjama utroba
pod kožom kojota. mišić od stakla
srce medveda u sazvežđu slamenog zlokobja.
igračka za plač malih ljudi navijena
opružjem zarđalim. škripom vrhori
na nedorečju i nedosluhu. pobodena kopljem
zemaljskih naprsnuća i vanvremenih praznina
crvena oticanja besciljnih naricanja u srži utrnula.

Jasmina Popović

BALALAJKA I NI REČI O NJOJ

niske je pobude u zoru na najvišu policu smeštala. uzdrhtala
srastala sa vrhovima prstiju. propisivala se  samokažnjavanjem
i dokonošću. velikodušno podsticala u zavežaj vezane osvete
dopuštala da joj se sa visine smeju. začikuju. strahom zveče
prazna obećanja. uporno punila jekom, jedom i bedom
bez griže i savesti bez. budila mržnje sopstvenom omraženošću
otkrivala se otkrivačima laži. bez bojazni od odmazde čiste logike
prljala misli i lomila detektore. svojom nesposobnošću dedukcije
indukovala gomilu gluposti sablaznima svakodnevice.
gluvim je telefonima na rasprodajama kupovala polovne slušne aparate
uredno sebe postavljajući na mesto poslednjeg koji čuje
kako su podeljene uloge statista u konačnoj pogrešnoj priči o umeću slušanja.

Jasmina Popović

PETOPARAC U TRI ZA GROŠ

bestidno je raskopčala reči. u psovke
sebe udenula. poslednji put puzeći
cvilela. junskim se danom pokrila
umesto pokrova.  vrh biča birala
umesto uspavanke. prokletstvo bacila
bez kajanja. da olakša nesreći i sebi
odbila je da ugasi poslednje ugljevlje
protiv zlih sila i uroka. olovom je salivala
stravu i hitac rasparala u rite života.
sitninom se brojala bez bojazni i ostatka.

Jasmina Popović

DABOGDAVANJE

milosti. puna prazninom ječim. u stegama
zarđaloj nepomičnosti smišljam kolovođenja.
kroz nagaz zmijskog legla nesvršenih činjenja
gmižem zamuckujući proročanstvo. kletvom
prostirem bežanja i stizanja. dušopustjem
vrelih vetrova čamotinju celivam. u čelo
sopstvena bezličja nišanim. raspolućena
sramom kamen ekskaliburom krštavam.
vraćam sebe u utrobu zemaljskog plamena
ukradenim vremeplovom putujem
bez karte i odredišta. slepi sam putnik
očinjeg vida. tumačim znakove
podno trepavica. kišu prizivam dodolovanjem
sušnih godina. zgaženo lišće nižem
blagorodnošću prolaznosti. dabogdavanje
međ' zubima čuvam. kostima zla pokidana nepca
vidam krvlju neizgovora. sebeproklinjanja.

Jasmina Popović

STRAHOM DUŠOBEGA

ne pitaj. moje oči bez zenica
utopljenici svih pogleda. bez slamke spasa
sa dna dišem bezdaho. uporno
pesmohodom životadozivanja lutam
lomeći putokaze. ja vatru palim. gorim
boljim od sebe kapu skidam. gologlava
oblačim licu poslednju masku. sebeubice
oko mene ne plaču. ljudi u vrisku
okupljeni oko lomače. poslednjom igrom
dozivam otvaranje velikih vrata. dušobega
postajem talac. i plašim strahove svoje uzalud.

Jasmina Popović