ZLOPAĆENJA KROZ IGLENE UŠI -CE JE JOŠ UVEK VISOKO

mogla bih ali neću da hoću jer inatim se tako
svakog dana. umnožavam se tim jednim zrnom ludila
i gatam sebi neuko. verujem u ne strahujem od da jer samo to je
ostalo od svega i nestalo pre svega. zažmurim kad čujem zapevku
svoje usamljenosti kvrgave. nesanica na bdenju a ja eto sanjanjam
ljuske iz kojih su se ispilile neke čudne ptice. grabljivice mi se smeju
na sav glas. rušim gnezda svoja poslednjim kamenom. u sebi
kroz sebe protičem kao poslednja reč o prvom grehu.

Jasmina Popović

POD PRETPOSTAVKOM A IZNAD SVEGA BAŠ NIŠTA

možda bih mogla u danu današnjem, samo da hoću od neću otrgnem
jednim običnim zahvatom, zamah i otkid zauvek tek da se tako
u malecku uspešnost pretvorim, pa da se dičim da sam i ja
onda kada su svi digli ruke suncu i nebu na pozdrav, i od mene
onako usput, tek da se zakamuflirano odustajanje od bljeska i cvrkuta
ne čuje ne vidi ne sluša ne gleda al' uzalud im sve je kad samouka samo huk postajem
buka cika dreka i neki vrisak u celofanu upakovanih prenemaganja, ja dodirom, ja opnom
dok bubnjevi poslednji put tuku a ne znam da je taj i takav put jer bezbriga neka sam i oprez

šta je znanje pitala sam slučajnog prolaznika koji me je mrko pogledao
postiđena još uvek lutam a nemio i nedrag menjaju mesta u igri žmurke
tačka a je očas u tački b i ne znam odakle dokle bi trebalo zbog pravca
tako je i sa visinama tako je i kad bih o dubinama potpuno neuspešno zborila

kroz mulj bih da vidim dan, a noć ukrasim malim mahanjem sebi, ovog dana,
ozvezdanim prstima potpunog (pre)davanja pre svega i posle ničega. tako. tek.

Jasmina Popović

DA L' TO OBALA BEŠE IL' MOŽDA NEKI DRUGI PUT

došao je taj dan tačno kad treba, a ja nisam bila tu
jer tamo je slikalo portret samoće, akvarelom po meni razlivenim

dokona usamljenost je, uvlačeći u sebe dim poslednje cigarete,
podsmešljivo izgovarala prekor na tri svetska jezika,
osećajući u dušniku prepreku i prepirku započela onako
bez veze ikakve, al' opet samo donekle drsko, ovlaš, rekla bih, iz sažaljenja
il' razloga nekog drugog zbog, tek ne slažući se uopšte, vrlo konkretno
i sasvim, sa svim onim što sam iz uma u glas pa opet, da ne prećutim
nikad da bude makar jednom, pa nek' i u čudu se (s)nađem, tek da znam da znam

takvu baš i baš tako neka me neka reka šaputala sam
posmatrajući sopstveno neopravdano odsustvo

Jasmina Popović

KAD SABIRAK POSTANEM JEDNOM

to što sam se oduzimala često i razlika postajala
sopstvene različitosti koju kao žig od vajkada
kroz dva veka i dva milenijuma u grudima. godinama
da ugodim nosim, loveći prilike kad svaki se razlomak na meni slama,
ne znači ništa jer ja gutam sve delioce množeči razmake
crtam razlomačke i ništa mi ne bude u dušniku ni pored
osim nemanja daha i previše praha smoždenosti
koja iz svake koščice putuje u središte bića koje ne postoji.

previše straha poput opomene da ću baš tad kad niko rekao ne bi,
da ću tog trena i da postoji sat bez brojčanika pesak bez peščanika
da se okrenem oko svoje ose i iscurim kroz sopstveno grlo,
u meni spava previše toga a ja premalo nimalo ili kako god i kako kad

u život se upišem kao na poslednji list prašnjavog leksikona
koji više niko ne čita u ovo (ne)doba elektronike pravilnih otkucaja beščašća.

Jasmina Popović

KOTARICA MALOG ČOVEKA

nemojte nemojte mene danas sutra u već i da može
nemojte jer ne bih da priču započnem otužnim krajem
ne bih gorak okrajak vama bar ne u ovom času
dok proleću istine pored mene a ja se dajem uzaludno u okret
opet tako bez nade bih da ih se dočepam zbog kotarice prazne
zbog zenica svih stisnutih očiju modrilom svih stisnutih šaka bih
u lice bezličnih i opet pevala i zapevala oštrinom zuba u škrgutu
nekom drugom pesmom bih u neko drugo vreme besova
mojih se sricanja plaše reči i tri male rečenice uvek od mene
u beg se a ja opet nasmejana ispraćam nedočekano i mislim
dokle tako i pitam se bez znaka jer pitanje se zamisli
a želja neka tako ostane na putu u tragu tuđih koraka a ja mogu
to i tako mogu i tamo samo dok moj red dođe jednom

nemojte mene danas teškom i jakom nemojte jer reč je to

Jasmina Popović

KLJUČAR NAPUŠTENIH UZDAHA, MALO BUKE I ČEGA SVE NE NAOKOLO

kad ne mogu da uđem ja izađem iz sebe vešto i tek tad
šunjalica budem, sa prstima bez stopala i vidom bez zenice
u šapat se uvučem da krik postanem, dan uplašim i da se smejem tek tad
pa kroz prvu ključaonicu ključ da budem pokušam i umem
od prve drugog puta nema kroz vrisak tragam a istina mi k'o klatno viska
leluja a ja u dan bih uzdanicom ali ne ide tako jer u gomili crvenim često
crnim prečesto umom umem izgubljenim tako jako od najjačeg sila sili postanem
odbrana u meni trnjem omeđena od prvih dana u poslednji klizim kao po ledu hladnoćom smešnih padanja
znam a pravim okom kolutanja napred nazad znam a gradim sveverovanja grljenjem muka
svih se muka nekad plašim nekad ne u da i osmeh na tablu oglasnu okačim
hoću neću da postanem i svekolika u koš bacanja svega što nije jednom i uvek tako kad mi dođe

Jasmina Popović

U DALJ U DALJ I NEKOLIKO SLOVA USPUT

napisala sam žalbeno pismo neznancu
plamen pramen i znak čuđenja ostavih
na početku je kraj besramno prepisujući
jednu reč iz knjige četiri zakletve rekoh 
uzglavlje mi meko i toplo a mene nema
neko bi kazao da šteta je ti presudi i pomeni
u presudi me malim slovom velikog sloma
nasmejah se na kraju u post skriptumu
do srca više ne vodim vodilju daha i krvotoka
mirna sam naoko.lo i izbliza sam ista
ne vidiš me a nisu žmurke i nisu brojanja
ovo je igra zbunjivanja pa ko će više
u dalj u dalj neko je vikao crvenim mastilom
na čik pogodi ko je užad sam preskakala
ukraj ukraj na kraju sklanjaš se svima voljom
dok nevolju po džepovima skrivaš uzaludno

kad dođe došlo je eto ti sve rekoh a ti presudi
da li je vreme da krenem neznano kud i kad -tad
reci da l' sad je il' zanavek zaćuti

Jasmina Popović

DVA PUTA DVA OPET U PET

govorio si uzdaj se u mene, zauzdaj sva zlokobja da možeš svoja od iskona verovanja
u nedra u nedra kao melem priviješ, rane previješ i biću snaga tvojoj nagosti, svim tvojim kopčanjima očaja
postaću izgubljeno dugme a ti samo istina budi, naučiću te da letiš
ako mi vratiš sve, na nepcima ispisane neizgovore i sva maglena šniranja želje,
kojima si me mučila u doba mog, na mukama rađanja srdžbe i praštanja
pokloniću ti svet ceo neveseo i čudan u zenicu čudaka zarobljen, hoću, onako kao od šale,
tek kad me naučiš da pričam sopstvenim mislima samo zbog tebe oživeću postaću tvoja žila kucavica
ti bićeš srećna na svim raskršćima i odlučna kod svakog izvorišta da potečeš jednom i kadgod
uzvodno ako treba. jednom je jednom i dva puta dva opet u pet, ako ti se prohte daću ti moć

govorio si uzdaj se u mene veruj i vera mi budi i verna u ovom vremenu praznih obećanja punih ništavila
korak ću tebi, prvi pa drugi, a svoj ću da izbrišem trag i stopu svaku. tek pesak i zrno biću po kome ćeš
i koje ćeš, u nedra nekad da uz tebe kad svi odu u oholosti odlazećih sati, jednom il' dvared
takav je red. kunem se, tako si govorio, a ja sam gledala okom daljina slušala sluhom nedoslušanih bliskosti
na koži pisanja brisala. u peni od besa penila od straha da su varka to oko i glas tvoj meni u polju mučnih košmara dati

da jednom i ja, jer tako bi trebalo kad srećom se samo u snovima ponekad ogrneš, vidiš i čuješ a ničeg. baš.

Jasmina Popović

NEMA TU MESTA ZA REČI

pročitaj sričući neizgovor mimiku zenice levog oka
u desnoj šupljini sklupčan si -tu gde oka nema laste se gnezde
poluslepo hodanje po vatri i samo jedan bolan grč
srca u ostavci tri poslednja otkucaja sve je što imaš
pa ti sad meri i seci postani okrajak od volje ti do nevolje
valja preći put trajanja i traganja za tačkom a i tačkom b tako je
čoveče koji pohodiš groblja i sopstvenu humku tražiš
jer rekoše ti da si juče izdahnuo na grudima svojim
beše ti čudno i čudna ti čuda poveruj lako je
dok na jeziku tvom sanjaju neizgovori i ona slatkoća rođenja
kojom te je dojila pojila i u milovanje povijala jedna jedina
to gde si sad nije važno jer proteklo je sve do čega ti je stalo
pre mnogo vekova ili tren pre poslednjeg trena nevažno je
danas ti rekoše da sve čega se dotakneš nestaje i juče u sutra pretvaraš
u malo u to malo bi mnogo mogao kad bi umeo da želiš - nesretni čoveče

Jasmina Popović

I MOJ JE PAS VOLEO VOZOVE

kažu da psi vole vozove, posebnost tišine brezika
i reku od neba pravljenu doticanjem, izvirom, uvirom i
svaki vrtlog i brzak a ja volim magle pisak lokomotive
i nikom ništa, kažem dok bacam na pod zrna pasulja
tek da proklija u zemljanom tučenom onaj jedan čarobni
u raj da stignem, ovih paklenih dana ja bih samo o tome
ne slušam smeh, klanjam se podsmehu nepismena a mudra
nekad i to samo u snu između petka i subote jer toga dana
al' ne bih o tome svetogrđe je a ja se bojim strahova i junačna sam
onih prohladnih prestupnih godina i sve svoje promašaje sa osmehom
stavljam na crno dvadesetdevet rulet sam i kocka sopstvena dok otičem
i izmičem u crvenu haljinu odevena svu od krvnih zrnaca i stena svih sutona
rumenih obraza niz ulicu u kojoj nema brestova, tu samo breskve mirom mirišu
a ja ćutim i kamen sam u kaldrmi i potok i bujica al' samo kad umem da maštam
jednom u četiri, rekoh, onih dana kad kaznu za prestup uvek ispisuju zelenim mastilom
a ja se travama smejem, krošnjama umiljavam i ležem na zemlju zemlja da budem

samo

Jasmina Popović

KAŽIPRST O SREDNJI PRST ISTINE

dok trepneš samo iza leđa mora da mora jer tako
treba da bude kad se o istinu ovlaš očešeš
u prolazu podzemne železnice prosjak si
bez karte koja ti ne treba i perona koji si zidao
nekad davno dok je još bilo svega i svačega
ti je dosta ti je preko glave ti istinu nećeš jer možeš
da odbiješ i srušiš jednim potezom dlana
linije sudbine ne docrtavaš dovoljno ih je za pet
života opet malo i dana opet mnogo i u niz bi ih
bi li oni tebe bili do poslednjeg udarca dotučenosti
utučen hodaš šinama koje ti kosti pridržavaju
dok u daljini blizine zvuka lokomotive parne
neparom se paraš i kopčaš izmaglice i vlažnom oku
kap po kap do bistrine u mutnom iz mulja i opet tako
treba i kad nije potrebno da znaš a ti onako bez veze
vezuješ kažiprst o srednji prst i zakuneš se neverom

Jasmina Popović

NEMA TU MESTA ZA REČI

pročitaj sričući neizgovor mimiku zenice levog oka
u desnoj šupljini sklupčan si -tu gde oka nema laste se gnezde
poluslepo hodanje po vatri i samo jedan bolan grč
srca u ostavci tri poslednja otkucaja sve je što imaš
pa ti sad meri i seci postani okrajak od volje ti do nevolje
valja preći put trajanja i traganja za tačkom a i tačkom b tako je
čoveče koji pohodiš groblja i sopstvenu humku tražiš
jer rekoše ti da si juče izdahnuo na grudima svojim
beše ti čudno i čudna ti čuda poveruj lako je
dok na jeziku tvom sanjaju neizgovori i ona slatkoća rođenja
kojom te je dojila pojila i u milovanje povijala jedna jedina
to gde si sad nije važno jer proteklo je sve do čega ti je stalo
pre mnogo vekova ili tren pre poslednjeg trena nevažno je
danas ti rekoše da sve čega se dotakneš nestaje i juče u sutra pretvaraš
u malo u to malo bi mnogo mogao kad bi umeo da želiš - nesretni čoveče

Jasmina Popović

KAD SU OKNA NEBO MILOVALA

od kapi sam boj i broj u boju hrabrosti
pretvarala sopstvenim pretvaranjem i znala
ponekad samo da to je privid bez vida i čas
besčašća na samrti poslednjeg dana sudnjeg
sudila presudila sobom sebe u strah od straha povlačila
pred na ka onako kako ludost il ludilo meni jednom
ljude sam tražila neljude nalazila i crtala crte do petnaest
onako do čiča gliše i smehom kovala zavere da nikad i zakletve
da jednom ću i možda dopisivala nesigurna zbog sreće i zlosreće
jer tako sam na trapezu bola vešta da u sunovrat u paukovu mrežu tako
il nikako šaputalo mi je ono čudo sa levog ramena i prolazio je dan i nisam znala

da ništa je priloška odbredba za način moj u vremenu besmislenog trajanja

Jasmina Popović

TAKT TAKT TAKTONSKA ZAKAMUFLIRANA NAMERA

kašičicu sam od čelika, ručicom zavaravanja
ušunjavši se u tročetvrtinski takt,
poslednje, u meni zaboravljene taktičnosti,
u oštar skalpel pretvorila, sve da bih jedan rez precizan
čeličan i bolan, da se ne lažemo žila kucavica kukavica i ja
jednim odlučnim potezom na žmurke okačena, čekajući ne bi li potekla
prva takt-takt-taktonska u drhtaj zakamuflirana tektonska
muzika zgrušane krvi jednog ozeblog vremena na četrdeset stepeni
geografske širine, visine, dubine svih mora i moranja
da jednom makar da dvaput bar da u ponoć sakupim moć
zaćutim dok slušam sirene morske, sve lude dvorske i pitam se čemu
i pitam sebe dokle ću se dovesti i čemu ove reči nerazumne
pitam dok sramežljivo otvaram kutiju mojih strahova

oslobođeni na tri na četiri nikud bez mene nikad bez mene
letim sa njima u nekud u kud bih sad kad ničeg nema osim

provalije jednog bivšeg postojanja, taman za stopu taman za korak

tamo

Jasmina Popović

GREŠNOPLAČNA KAZIVANJA

suze sa lica grešnika
usnama sam poslednji put
kušala bez gnušanja i ružnorekog
kazivanja prećutkivanja prepričavanja
svim bezgrešnim žicom ograđenim
da ne bi jad
da ne bi bol
da ne bi jauk
naivno vrlo jer uvek je bilo i biće
da bi jad
da bi bol
da bi jauk
iz duše u dušu stazom treptohoda
u dušu iz duše koritom suzotoka

za nauk da naum poslednjih ogoljenih
prezrenja
oholosti
gađenja 
nikad više na um niz bezum opravdanje bude

zlu u čoveku

Jasmina Popović

KEC TREF, JEDAN BLEF I NIŠTA NA DOBITKU

reči na pola pre-seci i reci znak
pitanja postavljena ostavi pre precrtavanja na pet
upleti opet u okret sudbine daljinskim
upravljaćeš jednom kad dugom oslobođena
drumove pokreneš ka sebi od šale kao
prema tome i tome je tako i tako
a ti plači jer si na nagovor stvora
sa levog ramena i kosti ključne
na slogove i sa greškom delila reč
po-vere-nje(t) smeh je otključan
i boca polomjena zbog krhotina tvog uma
da snažnije da bolje i dublje da do krvi
obala je bila nedirnuta i reka je tekla uzvodno
tog dana ništa nije ukazivalo da utvare kolo
dokone saplitanjem ruše -korak po korak
ti meni ja tebi koricu hlebnu pa smo siti

Jasmina Popović

KAD MRAK SA KIŠOM U SIVO KRENE

pod tepih tako kao od šale i kao bez griže
sve što ti smeta -ovo današnje onom od juče skučenom
u dušniku prošivenom gajtanom od svile nit nit nit struna
bez stida da jednom pronađeš (se) kad mrak se kišom u sivo
poslednjom kapi dok razliva po tebi po meni
i nas nacrtaj i nas dopiši u iks i oks odigraj
po dijagonali poništi kad kažu ti da tako je
nek tako bude jer proći će a ti se nadaj uzdaj
tvrdom verom u poslednjeg umiranja zov
od sebe strpljivo jer strpljen u spasu sopstenom bez mahnitosti
oteraj kletve molitvom molitvom kažem molitvom
veruj i kad niko ne pričaj i kad svi jer možeš
školjku na uho i ehom se opij jednom
kad more u more pretvoriš rečju da život je

lep lepši najlepši u gradaciji običnih o-sećanja

nikad ne traži smisao jer neko ga je već pronašao
u krošnji nebu svetlu i svetu nakrivo nasađenom

lep lepši najlepši -pišem petnaest da napišem prećutano

Jasmina Popović

DANAŠNJE SUTRA I MALI TRAG NA TELU

oprost i ništa više lako se drzneš i tražiš
samo a to baš sve je znaćeš na kraju
samo dok saberem sve perlice i svaku nit
brojanice umirene vetrove i krst na pola
ubijao si ptice i sunce si jednom a sad bi oprost
bile su u kavezu šapatom ćeš meni
da li je to okolnost svih okolnosti pitam
pitam ona olakšavajuća za dušu
svih koji u prah su i tvoju izgubljenu u
u odmeravanju svega bez ičega
stvoren si stvore od svake muke
od tuđe si od tuđe ćeš ruke u moj podsmeh
udeni se i plači suzu sam ti sakrila
da više boli poslednja krletka i pero poslednje
u pesmu ću tebe u inat ću te umesto metkom
potamo se idi dovraga ni on te takvog neće
greh si poslednji grehu pticu si moju ubio

Jasmina Popović

PESMA BEZ SMISLA ZA POLA OKTAVE NIŽE

muči tuga mučim i ja
tako nam u ćutanju godine prošle
i buduće će tako al koga briga
oko nas osmesi kolo raširili
u kolo ne primaju iz kola ne puštaju
a nas dve mučenice svaka svojim okom
i skokom u pakao pa kom opanci
oboj obojke i načini drugačiji koloplet
inati se začuh život kako se cereka
iz oluka gde su sakrivena gnezda
ptica koje su odletele meni - doletele
tebi sreća rekoh sričući slova lomeći slogove
delim pa množim sabirajući se

sve je tako bilo ne lažem
nikad je uvek i kad je za pojas zadenuto

kažem ti

© Jasmina Popović

BIH U BIVANJE, OKRET I PAD

pevam se malom pesmom
pticom iz mojih krila izraslom
do poslednjeg leta u prvi let lepetom
srmom nebesa dok posrmim
šumom i treptajem dok zeleno pošumim

tek tad

tragač sam u oblaku gustog dima
vrač i glasnik u tam-tam zakovan
i gle još tamo znak za uzvik i strah sakrivam
u grlu kost izumrlih riba čuvam
da postanem da ostanem bih ali se ne da
davanjem u otimanje pa opet
čovek iz mene u bekstvu traži ulaz
za sve izlaze iz strahohodnog življenja

a ja se bojim u crveno i bojim se
prastarim prašnjavim strahom jer bih a ne bih

da odem iz jedne u drugu teskobu

© Jasmina Popović

HAJDUČENJA I OSTALA KUKAVNA JUNAŠTVA

u goru bosom nogom sebe na odstrel
zverinju pod očnjake tek da početak svršetka upišeš
na zeleno od lišća i sever mahovinu ubodnim gazom
neprohod linijom dlana prokrči od rđa klopke načini sebi
stisnutog zubala do škrguta poslednjeg besa progovori

pticama u kljun nemušti poj jatake da ućutkaš

prvom anđelu pod krilo krišom da spasenje sebi
u lepet petoprstog zagrljaja sakrij bol svih svojih strahodrhtaja
zaćuti mukom i mukom bezglavih vrtoglavica dok okretom se otvaraš
močvarna tonjenja pod grudima oslobodi i zakorači u mulj
zapamti i zaboravi pa opet dok oko ti zenicu suncu darovanjem

sit svega pitominu bivših blagosti radostan rasprosti
u danu gladnog podušja zagrizi koru hleba od tvog tela umešenog

otac sin sveti duh i oprost svih grehova tvoj su početak i kraj

©   Jasmina Popović

OD BLATA PRAVLJENJA U DOBA VELIKIH SUŠA

ne bih te nikad

od peska kao tvrđavu dok mesec
talasom se poigrava da plimu kao od šale
i ne bih nikad tebe
od maslačka olujnoj groznici na dar
unapred da znam da bi te u inat meni

ne bih te nikad
od hlebnih mrva sa trpeze sladostrasti
u mesecu otvorenih krletki od srebrnih spletki
pticama gladnim slobode da tebe mi odmah
u igri otimanja dobiju kao na pokeru bez blefa
tek tako jednim potezom nezajažljivosti

ne bih te nikad
od blata u doba monsunskih kiša ne bih
da oblik ti po sebi dam pa čekam doba velikih suša
sunčevim prstima da poklonim te da bi zauzvrat
u prah te meni jednom na poklon vrelom ohološću

ne bih te nikad
al ko mene pita u vremenu srcolikog rascvetavanja duše
na dva na dva jednom tebe sebi da dam

© Jasmina Popović

NA ŽIVOT NASLOVLJENO KAD TAD

poslednju kap krvi
poslednjim ću mrvljenjem bez duše
na dva dela na dva, nedelom bespomoćja
između palca i kažiprsta tragom
sebe srećnu da porodim umiranjem
do krika uskrsnuća Njegovog jednom ću
sebe podeljenu udarcem malja u zemlju
pod zemlju plodnih grehova jednom
od trske sviralu
da tajnom opelo ćutanjem zapevam
i zapevam naricanjem dok trampim život
za jedan inat i par rasparanih uzdaha

na noge pa sa nogu cipele ću za hod do zaustavljanja
od pertli omču i poslednju kap krvi sa dlana u nebo

jednom ću kad vremena više ne bude


©  Jasmina Popović

U DANU DAN I SITNIŠ ZVEČEĆIH SUMRAKA

u danu dan
sitnim mišlju sitom i napitom
do apoena koji zveče jače od praznine
oblačim ga u odjek nečega čemu ime ne znam
izvan ovog prostora sam omeđena
plaćanjem ceha greha i smeha
zaustavljenog u levoj pretkomori zatočeništva

u danu dan
tromošću komadam na jednaku parčad
propuštenih prilika odavno kamufliranih
neprilikama zgrčenih godina samoće
u eruvete sakupljam sve kapi iscurele
iz kore svih na silu slavljenih
pirovih pobeda i beda pod bedemima straha

u danu dan

a ja krčmim sitniš da platim kartu
za još jednu holivudsku predstavu na bulevaru
zvečećih sumraka

jednog otužnog života

Jasmina Popović

DANOVANJE DNEVLJA U ZLOKOBJU

u nečuj sklupčaš prasak
nikad da ne čuješ dobro ni u slutnji
dok potmulo se lomiš potapanjem proticanja
mukom ih mučiš kroz prste kad poteku mokro
komadaš se i spajaš razdvajanja po navici

grotlo po tvojoj meri bi da nacrtaš
i prođeš kao od šale kao da jednom si
jednom kad vulkan si bio i lava jednom
pokušaj prvog skoka u vrelinu hladne glave
poslednjeg moćnog dana što imao te je
ucelo izjedna bez ostatka i duše tek tako

samo onda kad slepim okom
sklopljenim u gledanja sanjaš i proteklo vraćaš
uzbrdo nizbrdo i izokola nestanak
sopstveni(m) šapatom prijavljuješ

neznancu što tvojim umom gleda
ni u šta i ništa ni od čega stvara po navici
oduvek uvek i bez duše tek tako

Jasmina Popović

STRAHOHOD I NIŠTA ZATO

što čujem ne čujem
zaborav gajim u ušnim školjkama
zagrizla sam krišku dementnih
začikavanja na čik pogodi
pogled spuštam ka suncu
a bujica narasta sebe prerasta
dok b dopisujem da budalastu reč
rečju izbijem iz grla
a nije gušobolja tako kažu
znakovi kule čardaci i parkovi
prepuni breza na čelu nacrtanih
ljudi koračaju u gomilama -nemi
meni mene pokore vere i nevere
u grudnu kost upisana zamenom znamenja
verujem da nije mi i nije da nije mi ništa

zato su pitanja u ukrštenicama na krst na krst
rešavam ( ih ) da plačem jer samo to umem
zato je ništa jedino zlato koje ima sjaj
besmisao u par nepar i boli ne voli

a dan je tako sunčan

Jasmina Popović

ZAPIS U TRI ŽELJE

u tri skoka ili iz mesta
beznad strah
da zgazim smrvim i
tuđi greh suzom da praštam
bih

u jedan let
ponos mudrost poštenje
da mirom zamirišu mojim
licem suzu da umijem
bih

u jedno srce
čitav svet nebo jedno običan dan
u pesmu bez metafora
bih

da živim

Jasmina Popović

ISTINI TA PRIČA ŠKODI

nekad, ponekad samo

nevolje u sive košulje
gavranovo krilo najcrnje da

klovnu žar skrivenog bola
krađom sebi na obraze
bez griže
bledilo poslednje aveti
zavaravam
golubje pero najbelje da

žilu kucavicu kukavički
jedom presecam u žuto
svitanje jedno najrumenije da

nekad, ponekad samo

od nemoći do moći
i svako ne u da
mogu kao od šale

buđenja ne zapisujem

Jasmina Popović

SVEJEDNOVANJE OBIČNOG DANA

na noge okove
rđom, nek' misle da patina je
pa konj'ma za repove
nek' budu vrani željom se oželi
vežeš sebe vešto
prašinom dah začini
u zoru cik
kroz ranu krik provuci
nek' bude tako jer dan je tvoj

na oči povez
crnji najcrnji, prkos iz rukava izvuci
pa suncu inat na beonjaču nactaj
ostavi sebe nije ti prvina
još jednim rastankom
o moru noćnu kamen razbij
kroz nebo busenom trave u let
zapravo zaplaviš zaborav
čini se sećanje da je
nek' bude tako jer dan je tvoj

varka je, a opet nije

trik života i tačka na početku
možda
pusti nek' bude da znaš a ćutiš

svejedno ti je

Jasmina Popović

DAN JEDAN U DVA MORANJA

ne mogu

međ zubalom mi crno slovo neka ga neka
viličnu kost mukom mučim neka me neka
odgrizam umnjak iz inata
ni tamo sam dok ovamo nisam a bih
okrnjila pa zlatila otrovom presvlačila
rad' širokog smejanja uskogrudosti
učtivog povlađivanja

ne mogu

u pamet mi zalutalo odnekud
jednom kad ne čuvah sebe od sebe
moranje pobratimstva 
leve sa desnom dok rukujem se bezruko
desne sa levom dok lutam lelujam hromo
od sebe donekle do sebe odnekle
oslonac dok, a nema- očima kolutam

bih da mogu da ostankom se premostim al' ne

Jasmina Popović

PROŽIMANJA... ILI... DOCKAN JE

u pećinu da uđem
beg od ljudi postanem
u nozdrvama sećanja
neoset
na plećima prošlosti
nestanak

u tri tačke protivno razumu
da smestim kraj

da mi je

Jasmina Popović

ČELIK VLATI - PREDMUČJE KOPNJENJA

jednom sam mučninom
kutiju tajni
odlučnim nepokretom
doskočivši lukavstvom
bolu skočnog zgloba
otvorila terajuć' besove
čemernom sam eksere
iz sopstvene utrobe vadila
u dlanove najjače
beskrvno u strofu bez stiha
jedan do drugog
čavle, Pavle, eksere 
il' gvožđebola nakote u venama
ja čemer ja jed svejedno to je jedno
te isto, te nije al'
oduvek se ćutalo da boli

zastaklila razdrvenila 
naposletku a ipak bez smisla
razvodnila crnicu
iz koje je, a mišljah niotkud, iznikao
čeličan cvet nerđajućeg mirisa 
bivših promisli ni o čemu 
jed(n)om

danas, kao i uvek

Jasmina Popović

NA SRETENJE, SRETENE

do zore, Sretene
u sveću gledaj netremice
načini čini
izuzetka jednog da budem
plamen
do zore vrelina u kapi voska
između palca i kažiprsta
tren gašenja u tvom dahu

do zore, Sretene
pesak budi međ' mojim prstima
dok krunim memljive zidove
načini čini
da sobu sobom ispuniš jednom
kad iz nevida dođeš
od svih odrečen meni suđen
na Sretenje, Sretenje
produži dan mrtvom dužicom
okatog nepogledanja

do zore, Sretene
a posle me ispovedi tišinom
u bezvremenu kad sretnemo se

tamo

Jasmina Popović

TAMJAN, DAMJANE

ukroti Damjane
sve zavere i zamke
na putevima svetlosti 
ti budi zrak i znak
u nedrima

dlan na grudnu kost
isceli rane zauzdaj bolove
tamjan Damjane
pod jezik pa u vatru
ispljuni gorko zapali modro
plamenuj gori sagori

ukroti Damjane
sve vode i gore
na staze putokaze nebu
ti budi zrak i znak
u vremenu

misli na mir nek mire
srce na život pa u žitije
zapiši sebe trajanjem

samo nam san ostavi 
Damjane,
pitomina nekih dalekih
kad začujemo zov
i na put krenemo

jednom

Jasmina Popović

BAŠKARENJA POGREŠNOG KROJA

nestrpljivošću
prekrajam trpljenja odore
tela probodenog iglama
razigrana vudu lutka
korača u ples
i gle, igle međ' prstima
na dodir u korak
sedma sam od milošte milja
sebi

u zubima poslednja čioda
umiljava(m) se jeziku
na par na nepar
ubod probod u bod u bod
tačno gde treba nepogrešivo

na jagodicama zakletva Braju
bukom azbuke u tišinu
kad je najslađe
zakletva slasti na nepcima
gorčinom pelina u bol
kad je najslađe

poljubi pa ostavi
život

likujući nada mnom
raskrilio se šapat
golicajući sva moja čemerna baškarenja

ukraj, ukraj svi - začuh sebe

smejala sam se grohotom
čekajući kraj

Jasmina Popović

LUKOLOM POSLEDNJEG STRELCA

sama sam kriva
u društvu izlomljena
linijom većeg otpora
opora
mučna

postajem

gorkog kusanja okrajak
mrvim
gnječim
gazim sebe
preuzimam greh krvi

početkom se šijem
krajem tačku param
sve(t) ima lice i naličje
strane četiri
peta, a nije Ahilova
za odstrel spremna
sve izuzimajući ostavljam se
deljenjem bez ostatka

nestajem

Jasmina Popović

RAZDAN POVAZDAN A NOĆ DUGAČKA

dan sam damarom dnila
rasplitala kose
venčićem venula sebe venčala
na dnu usnula muljem u školjkama
danom sam damarala put
poslednji

noć sam mirom mirila
odsecala pletenice
plimom plavila osekom sekla
površine merila ravnima
poslednjih gora i dolova zaborav
i noć sam bila umirućoj sebi

krug kružila vazdan povazdan

Jasmina Popović

MENISKUS ILI OBIČAN BOL PETOG KOLENA

da, trebalo je tako

nad plamen čelik
zenicu vrhu bez krika
sterilno
potpuno van domašaja razuma

otvoriš ranu
oštricom plamenovanja
kasnom odlukom preobražaja
zatvoriš bol

solju
morskom plimom kroz oseke
rađanom
soliš dosoliš presoliš
da peče u zapećku tebe

najjače
cviliš dok ti se štenad u grudima
toplo razliva drhtajem

suđajama prkosiš
zavijaš vukove u prvu pretkomoru
maramom crnom

zabrađene kletve i psovke
preko kolena petog
da pamti muku predaka

da, tebalo je tako
da boli

Jasmina Popović

O, DADOH SE

O, daj mi tajnu.
Taj belutak glatkoće
nepca da zavrte,
kušanjem grkog iskušavanja.

Odaj mi tajnu.
Taj nemir mirom podeli,
zalog greha da smrvim dlanom
najsitijeg od svih dana.

O, da, ja se bojim,
zašivenu sebe dok param
novim početkom. Ćutim.
O, da, ja sebe pokrećem
tvojim odlaskom. Belasam
tamu svojim sumnjama. Varam.

Svršetak sam. Poslednjem slovu
života pre-LJub(v)e

klanjam se.

Jasmina Popović

UKLJEŠTENICA U DOBA MALERA

b(r)ojali smo se
na parove nepar komadom besa
parali
srčom grobove punili
praznili sebe

iz ravni iskakali
kriva ogledala razbijali gorkim smehom
rešavajući osmosmerke
dijagonalno
u teoreme uspravno uskakali
slobodnim padom u ropstvo

muk mukom mučili
u džepove jeku bez odjeka
u porub koncem nesna
protiv uroka i loših dana
crvenim zašivali
iskapavši sebe

krajeve
poput praporaca svežnjem ključeva
ukrašavali
otključavali pogrešne zaključke
uklješteni između dva malera
u doba i nedoba
sebe

zauvek


Jasmina Popović

U BUSENIMA BUSANJA

busaš se u grudi
kost se lomi
ključna zaključavanja
obijaš nehajem
grlo pevaš grlom
rebuse 
ostavljaš da srce olovke
reši grafitnom mrzovoljom
mastiljavih mrlja

sklapaš i širiš 
krila
dok roršah u tebi spava
opijen
mrzovoljom (ne)protumačenog
ludila

busaš se u grudi
tugu predaka budiš
pesničenjem poslednjim
potomcima 
u gene upisuješ svoja (s)laganja
hrabrosti

b(r)ojiš se zabrojavanjem
svih prećutanih
poraza

sopstvenih vojevanja

Jasmina Popović