31. март 2013.

METAMORFOZA SNA

Krstili su me krstom istine i Svetom Vodom zaborava
Obzorja budućih da se ne setim nikada
Što će me malaksalu od Mesečevih Milovanja
Maglovitim jutrima straha predavati, Obeleženu
Akvarelom razlivenim po platnu izmoždenog tela
Ranjenog udarcima svekolikih igara Sudbine.

Jasmina Popović

PRAH

Pramajka
potoka
posrebrenih
pitomina
praštanja
pepeo
poraza
pre
početka
posustala
ponoru
pohitala
ponornica
postala
praštanju
polusestra
prijatelju
prijatelj
pticama
paperje
pučinama
plavetnilo
prvobitni
prah
postanja.

Jasmina Popović

30. март 2013.

MISAO IZGUBLJENOG BESMISLA

Kopča na mojoj cipeli
il' mašna u kosi
sasvim je svejedno
znam samo
da ukras bejaše
najlepši
moj,
na komade
rastrgnut
očnjacima
zverinja.

Ne znam odakle
dolaze
čopori
krvoloka,
u šta se pretvaraju
senke
što igraju
po zidovima
nekih dalekih
ruševina.
Na mene lice
na tebe
nas
ne, nema nas.
Podsećaju na neke
aveti
one
što gone
u očaj.

Još jedna zabluda
postade
misao moja
otrovana
ušecerenim besmislom
( gle čuda ! )
u času
uzaludnog brojanja
koraka
sitnih
najsitnijih,
tragova
jedva vidljivih
nevidljivih,
stopa
sanjanih
nedosanjanih,
u pesku
sećanja
negde
na dalekom zalu
na koji kročila
nisam
niti ću.

Uzjahala sam
talase
podsmeha
poruge
licemerja
sklupčanih
u utrobi košmara.

Ukrotila sam
zlo.
Pustahija
domaćin postade.
Plaše me budjenja.

San postaje
jedini način
beg
iz sebe
putanja
razdvajanja
i
spajanja
misli odbegle.


Jasmina Popović

BEZNAĐE

Kao lupež
pod maskom poštenja
prikrada se oluja
iz nevida.
Nenadano
podmuklo
očaju slično.
Omamljene setom
večnog
sanjara
sad me daljine
bezvuko zovu.
Kao varalica
osmeha lažnog
dočepao me se očaj
prokletih
izgnanika ljubavi.
Zapretene
u mreži beznadja
nepoznate me ruke
ugušile
stiskom bezumlja.
Raskrilila se
praznina u meni.
Sklupčana
u svom čemeru
ne trajem više.
Gubim se
u dočekanom trenu
smrti sopstvene.

Jasmina Popović

29. март 2013.

MALO SRCE

Carpe diem,
govorili su mi
čula ih nisam.
Od rodjenja
gluvonema
zakucah srcem
obeležena
srčanom manom
noseći zauvek
to prokletstvo
malog srca.
Carpe diem
odzvanja
a ja ne smem
čak ni dušom
da čujem
bojim se
izgubiću je.

Jasmina Popović

28. март 2013.

ULICA ZABORAVLJENIH REČI

( La rue de mots oubliés )

Ne tumaraj Gradom
izgubljenih duša
ne tu
ne mari
nemar

( nikada nisam slušala naredbe
...
nikada prepoznavala upozorenja )

ne lutaj
na koncu
okončaćeš
skončaćeš
kuća nema
ne postoji Ulica zaboravljenih reči

( zatvaram se pred nesnosnom bujicom )

nema crnih labradora
krovova nema
to Grad je bez lica
ne slušaj kišu

( ne znaju da to nije kiša
to reči padaju
odnekud
jato rasklopljenih knjiga
na nebu koje to nije
a htelo bi da bude )

nad Gradom koga nema
niz oluke curi
crveno od raspolućenih reči
predskazanje
ne bojim se
kukavica
zloslutnica
nisam ptica
imam krila

( otkud mi krila )

kolevku imam
na uglu ulice za kojom tragam
otkinut lanac na biciklu
dete koje se smeje
umiveno crvenom kišom

( jesam li to ja
pitam se
dok se vešto uspinjem
nekim stepeništem
uspinjem se ka dnu
i žurim )

zove me
krovovi me zovu
uspon ka dnu
trnje na pločnicima

( otkud toliko crvenog )

hodam
stižu me
ne bežim
krovovi
raskriljeni u slutnjama
crvena mrlja na slepoočnici
kaziprst na obaraču

( tajna je sačuvana )

postoji nebo
uzviknula sam
na kraju
posmatrajući
kako duša ulazi u kolevku
koja se lagano njiše
na uglu Ulice
za kojom
sam
tragala.

Jasmina Popović

26. март 2013.

NJIH JE LAKO LAGATI

Izmedju laganog protoka vremena
( neko bi rekao
u medjuvremenu )
nekog juče i ovog danas
izmedju nečijeg grlenog smeha
udenutog vešto
u bezbroj tek izgovorenih reči
( napamet naučenih, zar )
...
mudrovanja u čarolijama
novih izmišljenih varki
( ludosti nalik )
lakog zaborava
teškog zavaravanja
verovanja u neznanje
naivnih
nizanja besmislenih
olako izgovorenih rečenica
ne računajući na (zlo) pamćenje

lažite nedužne
bez griže
( preostale )
savesti.

O, kako je njih lako lagati.

Jasmina Popović

25. март 2013.

KADA SE KLOVNOVI SMEJU


kada se klovnovi smeju
čije li duše greju
čijim stopama koračaju
po maču tuge
vidljivo
svim nesretnima
nevidljivo za druge

dovedite mi
moje tužne klovnove
hoću da ih zagrlim
vrelinom nepovrata
osmesima
vrednijim od zlata
nek' osete u dodiru mom
svu ljubav neprolaznu
tek tad mi presudite
prihvatam kaznu

kada klovnovi plaču
večnost suzama piše
omađijana vremenom
koje se ovog trena
iz kalendara života
nepovratno briše

dok zagrljeni tonemo
krici tišine ne prestaju

na korak smo
od zlatnih vrata

koja se pred nama

o t v a r a j u

Jasmina Popović

24. март 2013.

OPELO

znaš li ko su svi ti mrtvi 
koje bezglasno oplakujemo 
ove noći što na užas miriše
kao onda kada smo samo slutili
a strah nam parao grudi
oduzimao dah i veru u čoveka
i nismo znali šta nas od dušmana čeka

razmisli pa mi reci kroz suzu
što u oku ti poput plamena blista
čija je duša čista ovoga trena
na ranu tvojih sećanja pala
pohodila sva tvoja verovanja
da boljih se dana ne vredi plašiti
( nema ih )
nego uzdignute glave poput vojnika
koračati, dok jeca da nikada ne stane
njihova koračnica u dušama našim
ne želim da te plašim strah ne postoji

jesu li ikada bili voljeni, ikada željeni
devojke i mladići kovrdžave kose i nasmejanog oka
dok ih je sebi pozvala tuga metaka
i reka neka mutna duboka
razmisli pa mi kaži, reč dobro izvaži
pomisli, promisli
u koliko su novinskih stubaca
živote njihove stisli. Bezdušno jako
par redova, to moze svako
al' ne i da razume jad i pokoru
ne da čuje vapaj iz groba
istinu zanavek upisanu u liniju
naših života. Priznaj, priznaj da je grehota
da duša rajska ta duša čista trune
u grobu pogrešnih odluka
u zaboravu prokletih tirana
svaka je na dnu naših leleka ostala sama
svaka je naša neprebolna rana
a sram mi svi nosimo teški
u svanućima novih, budućih dana

u kišu kuršuma oni su zalutali
kao u lavirint sopstvene mladosti
koja nije stigla da ih ponese putem sreće
većina ih se bezdušnih ni setiti neće
setimo se bar mi, noći ove
svih stradalnika što ne dočekaše blistava jutra
zbog našeg sutra koje nikada imali nismo
nariči noćas tužbalicu pesmu tugovanku
jer tada, tada zaćutasmo na rastanku

svi oni, znani i neznani još uvek čekaju
molitvu za pokoj mlade, svete duše
neka se sruše nebesa i zvezde potamne
nek' pobegnu strašnog straha duhovi
opelo pevajmo u mrtvoj tišini, tuge sinovi
bili su naši, mi bejasmo njihovi.


Jasmina Popović

DUGOVANKA

Glumeći nehaj
prelistavam staru dugovanku
izbledelih listova,
reči nabacanih, nečitko, u brzini napisanih,
svodeći račune.

Duguješ mi, dobroto moja
tri reči
devet slova

( od kojih ću, u ovih par trenutaka,
što zjape, razvaljenih čeljusti, preda mnom,
sastavljati slagalicu izdaje )

putokaz za dane u kojima te neće biti
malj kojim ću razbiti sanduk od kamena
u kojem tihuju zazidane ptice zlatnih kljunova
jednu prečagu na merdevinama za put na nebo
( to mi, uistinu ne duguješ, tamo bez tebe neću hteti )
stručak lavande kojim snove ne obojih
pero iz krila jastreba da na snagu me seća
korake mi duguješ, one odlazeće, one što odjekuju prazninom
suze nanizane na srebrnu nit verovanja
poglede mi ne duguješ, greškom ih upisah
okrajak istine
( njega menjam za hrpu uredno naslaganih laži )
sve sunovrate bezumlja
i tačku na kraju.

Duguješ.

Potirem sva dugovanja jednim potezom ruke
razbacujujuci po sobi istrgnut papir, polivajući ga zapaljivom dušom.
Kresivo u ruci i plameni jezici
gori
neobučena venčanica
crvene lakovane cipelice iz Oza
kuća laži gori
i ječi
mojim smehom od pene.

Razdužujem te. Prosto ti bilo od mene.

Jasmina Popović

23. март 2013.

TRENUTAK

imala sam 
taj trenutak na usnama
taj čas u venama mojim

dotakla dno 
uzvisila visove
kapala
drobila
spavala
zorila

imala sam
taj sekund gubitnika
taj pogled pobednika

čas očaja i čas slobode

obegla i vratila se
ostala i nestala
u munji
u ognju
bez sebe

živela sam jednom

Jasmina Popović

21. март 2013.

KRAJ

Potrošili smo sva praskozorja,
kroz ključaonicu bezrečja
rastanak provukli.
Srušili cirkusku šatru
pretvaranja.
Ti ukrotitelj suza,
ja tužni pajac postala.
Ćutimo
svako na svojoj strani sveta.

Jasmina Popović

14. март 2013.

PITANJE

Da si me juče radoznalo upitao
Dok si mojim krvotokom skitao
Od kojih sam satkana bolova
Skinula bih crnu maramu
Težu od olova
I sebe klela onako bez duše
Dok me aveti pakla zovu i guše

Proklinjala sebe kao sto znaju
Da klečeći kunu žene u mom kraju
Naricala bih, jaukala, čupala kose
Zvala demone Hada da me nose
Nekud gde nema sunca ni sjaja
Nekud, samo što dalje od raja

Juče da si me upitao oholo
Šta je to što mi je dušu probolo
Rekla bih usnama punim otrova
Da sam iznikla iz korova,
Da padam, gubim i stradam,
Rodjena o jadu svom da se jadam

Da me juče pitanje tvoje čekalo
Nebo bi krvlju mojom plakalo
Isplakalo sav jad pljuskom crvenim
Oplodilo jalovicu semenom zatrvenim
Odgovorila bi ti krikom senka nestala
Kako je za svagda da veruje prestala

Jasmina Popović

13. март 2013.

HAJDE DA SE MENJAMO

daj mi dugme 
sa tvoje košulje 
da zakopčam svoju kovrdžu 
kroz prvu rupicu 
provučem nit prkosa 
a u četvrtu tišinom vežem 
nehaja dah
hrabrost
il' možda strah

daću ti broš
sa moje haljine
od platna netkanog
da prikačis njime
sve tvoje korake
il' rime
tu da ostanu

daću ti sopstveni odraz
raskošnog mrgođenja,
ako mi daš
u pogled zaronjenu
zenicu svoju
mojoj da pokloni boju

daj mi nestašan smeh
tvoga neba
da njime obavijem
moje oble
krletke
prepune blještavih kikota
igraj se sa mnom
nije sramota

daću ti - ako mi daš

hajde da se menjamo
daću ti netrazeno
ne tražim dato mi

kad odrastu deca u nama
i ljutnje naiđu
sve ti ostavljam sve mi ostavi

Jasmina Popović

05. март 2013.

PREDSTAVA ČUDA

Živimo lošu predstavu, prepunu čuda,
ja hrabrost glumim, ti večni strah.
Ne znam jesam li potpuno luda
il' zbog tvog umeća gubim dah.

Predstava komična, akteri tužni,
klovnovi zaspali, fakir na maču.
Dekor i publika potpuno ružni,
ne vidim plaču li ili ne plaču.

Ledi Makbet sam, možda Antigona,
Hamlet si što noć mu mač dodaje.
Čujem odjeke dalekih zvona-
ko kome poslednji udarac zadaje?

Dok izlaziš besan k'o ris, na još jedan bis,
ja kamenom gneva razbijam sva stakla.
Potoni, glumče! Potoni, u sopstvene farse ambis.
Poveruj, danas me tvoja laž nije dotakla.

Jasmina Popović

01. март 2013.

PESMO MOJA

U oranici plodnoj,
godini rodnoj,
rani gnojnoj i noći spokojnoj;
na bojnom polju viteškom
u uzdahu teškom;
okovana bremenom,
obljubljena vremenom
tražim te.

Na poleglim otkosima,
izvorima i prkosima;
u kućama smeha i tame,
dok jazbine me srama mame,
u figurama od žada
i skrovištima jada
tražim te.

U plimi nadošloj,
radosti prošloj;
kraj grane olistale
i voćke ubrane,
pod stegom i zapregom
i strehom ukletog zamka,
u kaljugama svakog jarka
tražim te.

Pod nebom olovnim
i crepom napuklim
u udzerici od blata,
škrinjama punim zlata;
pod nedrima mojih bolova
raskoši bogataških stolova,
tražim te.

U mišjim rupama
memljivim šupama,
pod mostovima samovanja
na drumovima ludovanja,
tražim te.

U zvucima pijanih mehova,
u bedrima davnih grehova;
kricima i uplašenim svicima
u svetlosti daljina,
porubima pocepanih haljina,
tražim te.

U tamnovanju i samovanju,
poniznosti i ponosu,
suzi isplakanoj i prkosu;
smehu i leleku,
u bolesti i leku
u istinama i lažima bez broja,
tražim te pesmo moja.

Jasmina Popović