VATROM U METU -UMEĆE OGNjENIH PRAŠTANjA

Velikom plamenu zagospodari
Bujicom gnevnom, gromadom lednom
Il' k'o od šale nebesko nevremje
Munjom najavi

Vatri strahova darove -za ljubav meni
I cikom groma kao u povoj ti na dlan ognja
Sve suze neba, nek vasiona oči sklopi
Jednom zanavek

Započni igru -vrtloge razigraj
Oluju pusti razjarenu
Dvoboju virova sekundant budi i odbrojavaj
Od jedan do jedan unazad samo
Nek hitac krene
Kasom neizbežnih susretanja
U okret i pucanj,
Golem silo mojih gorkih posrtanja

Želju mi ispuni, nek zadnja bude-
Kajanja zakasnela bez opravdanja
Savesti griže sve neka grle
Do samog kraja

Bez izuzetka

Jasmina Popović

ODJEDNOM PRESTRAVI SE NA KRAJU TREĆEG ČINA JEDNOČINKE U DVA POSRTANJA

kad kažem izdah stiskom očajnika
u suzu svoju kap otrova il' dve
doziram umiranja
dozivam junaštvo da crvenim pred njim
doziraj očajavanja ( neko mi u ponoć reče )
dozovi se
pameti. ni od korova

ni do neba ne bih
dok crtam strepnju crvenim i pečatam
tragove. (p)ostavljam lažne
u šumi zimzelenih varanja listopad sam
nizina i breg. između neba i hrastovog korena
na kraju mahovinu u zeleno

u plavo početak. i modro mi more
preže zapregu za beg i za nauk
iz duše. nepoznatog ne kidaj
sebe. nikad na gledaj

unazad. od sedam milja korakom
negdašnjeg čoveka. prevari
unapred. žilet u džep za svaki slučaj i nadlanicu
sa dlana namiguje igra oštrih britvanja
ko preseče liniju. život(a)
nimalo ne boli

kad zažmurim ljude, do deset brojim
i tražim. sopstvena posrtanja krišom
da ispravim hod. lelujanja
za zemlju (se) vežem,

sebe rumenim besom milujem
kamdžijam. trag na telu rana da bude
tad ostaju mi samo vidarenja
u doba dušosvlaka

i tačka na kraju

Jasmina Popović

PLETENO I PARANO O CRVENOM SLOVU

Jednom sam tako
Iz obesti sažvakala
Bez kajanja iz besvesti,
Tri belutka nasmejana
Srdžbe radi i inata-
Grumen zemlje napuštene u nedra sam
Bolodušjem, kradomice
Krijuć' svoja strahotrepja
Drhtarenja zagrljena, mukom svojom
Posvađala
Sebe hitro ispljunula u temelje
K'o znamenje propadanja

Iz kutije blistavlaži zaslađenih
U mraku sam potpalublja progledala
Porinuće, potonuće bratimeći
Sad pređu kajanja kidam gnevno
Što nisam jače i jednom još

Moj kapetane
Žena na brodu, nesreće dar
U more! Umori!
Kovač budi paklensudbe
Čekić sam i nakovanj, ti vatra i meh
Žar žareni, potkovicom potkuj talas

Igrajmo se preterivanja
Sve dok ne postanem krv na tvom desnom
Oku slepom
Kažiprst zaglavljen u orozu
I oštro oko poslednjeg sokola

Pucanj si, ja praznina
Ne oklevaj!
Na mapi blagorodja treći sam korak
Levo od izvora hladnih zavaravanja
I laka meta

Pružam ti ruku da tvoja ne zadrhti
Sumnja i strah sam
Ti hrabrost budi!

Budim daljine
Na najjače uključim krik
Vrisak zasmejavam plačem tragača
Zabludelih duša
Hipnozom uspavljujem blizine
Klatnom pred okom u kapak kapljem
Košmare

Donesi mi beli svet da ga u rever trajanja
Dok sudbinu preklinjem
Da opet sve u naopako,
Moj kapetane?

Po običaju
Pravu na očaj skidam kapu
Nek pokisnu prokleta pojanja
Meni međ' zubima grka reč na umobol liči
A nije

Još

Jasmina Popović

INAĆENJE VRISКOM PO ZVUČNOSTI NESLUHA

Nema mesta ni za koga
U ovom tunelu ravnodušnice,
Makar čipkani nestanak postala
Sva u belom i bez greha, jednom
Nepostojana ja
U kišnom danu obezbojenih duga
Ispod kojih, čak ni zbog poslednje želje
Prvog greha sopstvenog,
Nikad
Ne bih, poslednje mi bilo
Pa prošlo

Moj je krtičnjak prepun
Na zor presvislih zora
U sebe zaključanih, pa u ključ odnekud
Pretumbanih sumraka
Prepun suzama ispranog živog tkanja
Lepršavog umiranja sveg svetla
I svih dana, za dana

Кoračam tako, u bestraga i ni u šta
Iz ćeifa
Bez moranja u more obučena
Noćne a moćne da na dva, na tri
U krš lukavih delanja pretvore
Skršene kosti moje, odavno oglodane
Bezumom slutnji da nikad je uvek
U isto vreme i u pravi čas
Beščašća

Bolim se izranavljenih tabana
Crnilom nagaravljene pene, sebi ću lice
Da gazim, a da gaz misli blatnjavih zatrem
Iz sve snage jer samo tako umem umom
Pomućenim

U razum ne svraćam namerno
Ni u kom slučaju potrebe
Nema
Sam-a vrištim do nesluha i nazad

Najzad

Jasmina Popović