POGREŠNA INKARNACIJA

Niste vi mene nikada razumeli
Gospodine Nikolaj Sergejevič Leonov

U meni ste uvek, još od prvog bičevanja
Tim jednim okom nakaradne mudrosti
Posmatrali uplašenu pticu
Drugim ste mi okom zla
Kidali krila, ista ona koja ste milovali
Pre poslednjeg pucnja. Znali ste da je
Otkočen pištolj i da vam ne drhti
Prst na orozu. Vi nemate prste. Pucali ste.
Kidali, pero po pero. Lagano.
Krvavim ste šakama pehar vina dolivali
Nazdravljali srećnoj okolnosti moje ludosti

Da li sada, premudri gospodine Leonov
Kad mene više odavno nema
Zavirite u skoro raspadnuti sarkofag truleži
Sopstvene
Sladostrasno mljackajuci
Tim modrim usnama ogavne požude
Za krvlju nevinih, nejakih, uplašenih
I vadeći okrvavljenim rukama besprstim
Sve one uvrede tako uredno upakovane
Crnim, providnim papirom sopstvene zlovolje
I bezočnosti koju pamtim i u grobu

Na dnu sam ja, ne brinite
Koliko god da kopate, rovarite
Šta god učinili danas,
Do mene više ne možete doći.
Otišla sam dan posle Cezarovog ubistva
Skrivajući krvav nož u nedrima
Vekovima sanjajući Brutovu izdaju
Zvao se Leonov, taj Brut što mu je leđa gledao
Bez očiju, bez milosti
Duše okovane grehovima svih ubica

Rim vas vekovima slavi a ja vas se gadim
Martovske Ide precrtavam na kalendaru zla
Mrtvim prstima, čujete li pucketanje kostiju
Bez glasa pevam, znam i u smrti
Robinja sam kojoj je vaš mač presudio
Dok sam klečeći ispred vasih nogu
Ljubeći vase skute
Molila za milost svih nas verujucih.
Gospodine Leonov, na kraju sam samo čula
vas grozni smeh dok ste mi odsecali glavu
Oštrim mačem jos oštrijeg Užasa.

Čega se danas plašite, gospodine Leonov?
Mrtvi se vraćaju, zar ne?

Jasmina Popović