20. март 2015.

STRAHOHOD I NIŠTA ZATO


što čujem ne čujem
zaborav gajim u ušnim školjkama
zagrizla sam krišku dementnih
začikavanja na čik pogodi
pogled spuštam ka suncu
a bujica narasta sebe prerasta
dok b dopisujem da budalastu reč
rečju izbijem iz grla
a nije gušobolja tako kažu
znakovi kule čardaci i parkovi
prepuni breza na čelu nacrtanih
ljudi koračaju u gomilama -nemi
meni mene pokore vere i nevere
u grudnu kost upisana zamenom znamenja
verujem da nije mi i nije da nije mi ništa

zato su pitanja u ukrštenicama na krst na krst
rešavam ( ih ) da plačem jer samo to umem
zato je ništa jedino zlato koje ima sjaj
besmisao u par nepar i boli ne voli

a dan je tako sunčan

Jasmina Popović

19. март 2015.

ZAPIS U TRI ŽELJE


u tri skoka ili iz mesta
beznad strah
da zgazim smrvim i
tuđi greh suzom da praštam
bih

u jedan let
ponos mudrost poštenje
da mirom zamirišu mojim
licem suzu da umijem
bih

u jedno srce
čitav svet nebo jedno običan dan
u pesmu bez metafora
bih

da živim

Jasmina Popović

18. март 2015.

ISTINI TA PRIČA ŠKODI


nekad, ponekad samo
nevolje u sive košulje
gavranovo krilo najcrnje da
klovnu žar skrivenog bola
krađom sebi na obraze
bez griže
bledilo poslednje aveti
zavaravam
golubje pero najbelje da
žilu kucavicu kukavički
jedom presecam u žuto
svitanje jedno najrumenije da
nekad, ponekad samo
od nemoći do moći
i svako ne u da
mogu kao od šale
buđenja ne zapisujem
Jasmina Popović

05. март 2015.

SVEJEDNOVANJE OBIČNOG DANA

na noge okove
rđom, nek' misle da patina je
pa konj'ma za repove
nek' budu vrani željom se oželi
vežeš sebe vešto
prašinom dah začini
u zoru cik
kroz ranu krik provuci
nek' bude tako jer dan je tvoj

na oči povez
crnji najcrnji, prkos iz rukava izvuci
pa suncu inat na beonjaču nactaj
ostavi sebe nije ti prvina
još jednim rastankom
o moru noćnu kamen razbij
kroz nebo busenom trave u let
zapravo zaplaviš zaborav
čini se sećanje da je
nek' bude tako jer dan je tvoj

varka je, a opet nije

trik života i tačka na početku
možda
pusti nek' bude da znaš a ćutiš

svejedno ti je

Jasmina Popović

01. март 2015.

DAN JEDAN U DVA MORANJA

ne mogu

međ zubalom mi crno slovo neka ga neka
viličnu kost mukom mučim neka me neka
odgrizam umnjak iz inata
ni tamo sam dok ovamo nisam a bih
okrnjila pa zlatila otrovom presvlačila
rad' širokog smejanja uskogrudosti
učtivog povlađivanja

ne mogu

u pamet mi zalutalo odnekud
jednom kad ne čuvah sebe od sebe
moranje pobratimstva 
leve sa desnom dok rukujem se bezruko
desne sa levom dok lutam lelujam hromo
od sebe donekle do sebe odnekle
oslonac dok, a nema- očima kolutam

bih da mogu da ostankom se premostim al' ne

Jasmina Popović