MISAO IZGUBLJENOG BESMISLA

Kopča na mojoj cipeli
il' mašna u kosi
sasvim je svejedno
znam samo
da ukras bejaše
najlepši
moj,
na komade
rastrgnut
očnjacima
zverinja.

Ne znam odakle
dolaze
čopori
krvoloka,
u šta se pretvaraju
senke
što igraju
po zidovima
nekih dalekih
ruševina.
Na mene lice
na tebe
nas
ne, nema nas.
Podsećaju na neke
aveti
one
što gone
u očaj.

Još jedna zabluda
postade
misao moja
otrovana
ušecerenim besmislom
( gle čuda ! )
u času
uzaludnog brojanja
koraka
sitnih
najsitnijih,
tragova
jedva vidljivih
nevidljivih,
stopa
sanjanih
nedosanjanih,
u pesku
sećanja
negde
na dalekom zalu
na koji kročila
nisam
niti ću.

Uzjahala sam
talase
podsmeha
poruge
licemerja
sklupčanih
u utrobi košmara.

Ukrotila sam
zlo.
Pustahija
domaćin postade.
Plaše me budjenja.

San postaje
jedini način
beg
iz sebe
putanja
razdvajanja
i
spajanja
misli odbegle.

Jasmina Popović