k o n a č n o!
njen osmeh je imao onu podnošljivu
dozu bezobrazluka
bajala je i u stih promrmljala reč
uzvikujući sebe bez interpunkcije
u predasima
između provetravanja margina
snažnim protresanjem prostirki
od rečenica bez reči i prašine slova
između dva proreda,
do blještavila je glancala ključeve neverice
i namere da na trenutak nekim čudom
postane gospodarica velikih
zlopogledanja osujećenih u sujeti
postala je
na dva pucnja prsta i jedan mig
zaludnica razbarušenih kovrdžanja mudrosti
odnekud baš njoj prispelih
u razmacima
dovoljno dugim da se naizust nauči čekanje
jednim je jedinim pljeskom dlanova
dozvala duha i lampu bacila
bez straha je ulazila u sopstvenu belinu
baškareći se i protežući lenjo
stihovala je anđele na paperju
prazne hartije
k o n a č n o!
-čula se cika male pesme
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар