dopustila sam sebi da poslednjom kapi suze umijem svet
istine radi. priznajem da kiša sam postajala, nemilice
pljuštala sebe. ljubeći grmljavinu usnama predskazanja
milovala munje. iz prikrajka gledala straha lik
u odrazu sopstvenog lica. ogledanog u baruštinama
svekolikim. u zakletve umotanim lažima postajala zbogom.
koracima saplićućih stazarenja gazim (se) užarenim
vrtloženjem. umiranja u grotlu vulkana videh na rođenju.
o, tamo, tamo ću poneti tajnu čega radi sam u zlosreće trenu
gromada hladna postala. jednom davno neznano kad
otkinuta iz zagrljaja glečera. kći da postanem i bol da bude(m)
samo moj. nedosanjan san o užarenom nestajanju. kap u plam-
niko ničemu. onog časa kad zakoračim zakletva biću. poslednjoj misli
da prvi korak uvek odlučuje kad počinje praznina, molitva jesam.
oduvek. trebalo je da znam.
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар