širila sam u nemoći, ruke nebu,
dušu raju, grleć' oblak molitvama.
trnja pruća nekresana, još me grebu
nemilošću. bez spokoja ostah, sama.
tražila sam svetom jureć', zrno sreće,
kamen nade, da položim na njeg' glavu.
na sazama istok svetla, uvek preče
tu se nađe. sebe predah zaboravu.
pronađoh se u šipražju, vode mutne
mulja pune. staračko sam lice mila
ne mareć' za zemlju gnjilu. grlih slutnje
strašnom mišlju, živet' da sam odocnila.
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар