dve reči na početku rečenice
zarez koji te reže u nastavcima
tri tačke u koje si ušnirao sva svoja danas
tvoja su sutra iščezla u sumanutosti
besmislenih pokušaja da dopreš do samog jezgra
suštine bitisanja u ćeliju pretvorene
jurišaš na njene membrane donkihotovski
smeju ti se nesrećniče, sve suštine u čvor života vezane,
odolevajući tvojoj čovečnosti, tvojoj neukosti,
odolevejući, poput tvrđava, na vrhovima planina
neosvojivih,
bez bele zastavice , pobodene u čast još jednog,
u nizu dokazanih promašaja
kad se do vrha dopre ostaje strah od visine
vrtoglavica mučnina i jed u jedno pomešani
ujedno shvatiš da si ništavan mali i jadan
da ti si bio taj koji je produžavao noge lažima
starter u još jednom maratonu čijeg su se pucnja
samo ptice uplašile jer ljudi nije bilo niti će biti
nije ti ništa a sve ti je ostalo, odavno prestalo i nestalo
a opet znaš, jer oduvek si znao i bio u dosluhu sa vasionom:
da otac, sin i svet bez duše koračaju van tvog domašaja
jednim okom praznine posmatraš, drugim prostranstva žmuriš
strahom se gnjilim junačiš kukavno, voliš i praštaš moliš i kaješ se
grehovima svojim grehovima tuđim molitve u praskozorje
molitve za oprost uvek i naizust, u sebi a van sebe traješ.
ni slutio nisi da je u tom činjenju
početak svih krajeva iskrzanih rubova, koje paraš u besu, krpiš u milosti
smeješ se suzom na trepavici i plačeš usnom na ledu glečera
ćutiš - šta bi drugo u krilu sopstvene nemoći, Čoveče
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар