Slutila jesam, možda i znala,
ta kap lepote se preziva
Radost.
Nekako je,
čudima podstrekivana,
kradljivica sjaja
poslednje zvezde,
na mapi duše
postala.
Jedino sećanje
koje ću poneti na kraju.
Jedno je nadanje
sa dlana prosuto u nebo,
večnost
da umije sobom.
Možeš
zov vetrova južnih
da postaneš,
topeći moju hrabrost
poput šećerne pene
na usnama snohvatica.
Možeš
nasmešena zabuna
da postaneš,
bez pitanja ostaneš,
čudeći se odgovorima
nikada pronađenim
u osmosmerci iščekivanja.
Možeš
jednostavno da zastaneš i kažeš-
Nisam tu!
Možeš, ja ću znati.
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар