dok trepneš samo iza leđa mora da mora jer tako
treba da bude kad se o istinu ovlaš očešeš
u prolazu podzemne železnice prosjak si
bez karte koja ti ne treba i perona koji si zidao
nekad davno dok je još bilo svega i svačega
ti je dosta ti je preko glave ti istinu nećeš jer možeš
da odbiješ i srušiš jednim potezom dlana
linije sudbine ne docrtavaš dovoljno ih je za pet
života opet malo i dana opet mnogo i u niz bi ih
bi li oni tebe bili do poslednjeg udarca dotučenosti
utučen hodaš šinama koje ti kosti pridržavaju
dok u daljini blizine zvuka lokomotive parne
neparom se paraš i kopčaš izmaglice i vlažnom oku
kap po kap do bistrine u mutnom iz mulja i opet tako
treba i kad nije potrebno da znaš a ti onako bez veze
vezuješ kažiprst o srednji prst i zakuneš se neverom
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар