PROŠLO VREME OD GLAGOLA MOĆI

Mogla sam juče nečija nasmejana nevesta da budem, od belog bleđa
Jer svilin sam dodir postala u škrinji zaboravljenih rasparanih rastanaka
Il neman ljuta, što na kraju trećeg dana petog izgubljenog sveta, svoj kraj traži
Jer opasnost sam bila na osmom trnovitom raskršću poslednje propasti
I mogla stopalo bez noge što bestraga lutanja pamti, da budem juče

Putevima lakog laganja sebe, stavljajući se u stege, svetom tako da hodim
Bezmilosnog stezanja do krvi do mesa do iskapanog straha bol da jesam
Iskopanog groba od veka starijeg, krst i trag da postanem, mogla sam
Svoje ime da uklešem u sve godove neveštog potiranja sudbine da sam htela

Al' ipak, i u inat neznano kome

U odustajanje i ravnodušnost sam sebe, te prokletom bezvremenu sopstveno nestajanje postadoh

Jasmina Popović