NESLUH U DOBA POSLEDNJE JEKE

bila sam podzemlje a ti ne veruj od volje ti je
koren sam i mravinjak blatnjavih hodnika nekad
princeza mravljeg osmeha i prošlost
jednom kada je sunce umrlo bez prve sveće
i poslednjeg opela a ja plakala kao kiša
munja i grom i neki zvuk pod grudima jesam i sad

nevera u podnožju bespravno podignutog očekivanja
u mene gleda dok joj se crvenojezično plezim
na jednom od stranih koje ne govorim zamuckivanjem
samo tečno u gušu medovinom vinom rakijom ljutom
zalivam se tri puta krstim i žmurim dok oče naš
pomozi da shvatim šta propuštam od vozova i gde je
moj poslednji let beskrilnog putovanja unazad

bila sam jednom il' dvared -sad sečem sećanja oštricom
dlanova okrenutih suncu pokopanom
pevam kao što nikad nisam i osluškujem se piskom daljina
ogluvela od silne tišine jednom kad je trebalo -jesam

Jasmina Popović