preskačem se kod svake razbrajalice
namerno. reči unazad sričem. slovima
na nepar slučajno zaparam znak. pamćenja
ponavljam zaboravljanjem. sve u krug
kockice slažem u mozaik. pružnih skretanja
još nosim u sećanju ručice. za napred unazad
tri koraka u četiri osmine. metronom puca
i smejem se sa njim. lažima svakodnevnim
zatvaram oči i pitam pogodi ko je. ćutanje moje
trepne i zaglavi se u ogledalu. taj ton nemog
u vrisak stakla. poslednja kap crvene boje
užilene baš tamo gde kuca. o(p)stanak.
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар