KAZAMAT DUŠE

u blatu podno zubima kidane bodljikave žice
severne strane kazamata njene duše
sopstvenom odlukom besvesti utamničena
tragala je uporno slepilom vekovnim vođena

za 
medaljonom pokojne majke
zaboravivši pri tom da ga je u godinama jada
prodala budzašto starom mudrom Jevrejinu
lihvaru po porodičnoj tradiciji dosegloj do petog kolena
ponosom uzdignutog čela i gustih veđa
dovoljan je bio pogled u njene slepe oči da razume
nerazum njenog života i ponudi joj cenu
dovoljnu da dopuzi do sopstvenog groba
dodajući pride sažaljenja radi muzičku kutiju
koja je jedino mogla kada je mogla Baha da svira

u blatu pred pragom severnog paviljona samoćom paljenog
sopstvenih stopala tragove je pepelom posipala gmižući
tragala je strahovima stoletnim hrabrena

za
slikom neke porodice i nekog doma ko zna kada snimljenom
zaboravivši pri tom da je fotograf na umoru iz ruku ispustio aparat
tresak je zaboravila i vrisak pozera na otmenom kauču raskošne vile
u predgrađu bogatih u koje nikako nije smela da smesti sebe čak ni na slici
koja ne postoji ili možda postoji u blatu jer sve što je ikada postojalo zemlja je postalo a ona to nije znala jer njene svesti nije ni bilo
o tome niti bilo čemu ljudima svojstvenom

u blatu
pred sopstvenom rakom na severnoj strani groblja
sebi je opelo pevala bezglasno a čula su je nebesa i Bog je čuo njen poj
voštanicu sebi za pokoj duše da zapali ukrala je sa tuđeg groba

u blatu

Jasmina Popović