PONOĆJA SVEČANIH ZAVARAVANJA

lampion od lako lomljive vrtoglavice
na vrhu igličastih trnjenja
modrilo staklene suvomrazice u grudima

sam

a nisam, opet, veri u neveru nevešta, opet
u jednu noć pevljivu
nestvarnim preobražajem
samo tako, tek (t)ako jednom

u odlazak- sebe

ako

pomisliće blještava varka da sam
sopstvene smrti u ponoć

Jasmina Popović

PA, TA KARTA

uostalom

znala je da je to taj dan
oslanjajući se na
petu
stranu sveta
okrećući se oko
ose tuđe sopstvenosti
postajući krivulja ispravnog
življenja
i prava linija krivde

uostalom

pola je bacila sričući se
početničkim zamuckivanjima
a pola pamtila
srčući šest preostalih kapi
srži života

uostalom

nasmejavši sebe sobom
zagrcnuta sopstvenim kikotanjem
uspela je nepogrešivo
da u nerešeno pretvori
zauvek i nikad

uostalom

koga se tiče to što je oduvek znala
koja karta nikad da ne postane
uz dobar blef izvlačeći se

na deset

u sebi izgovarajući
Božje zapovesti

Jasmina Popović

OZVEZDANO POKAJANJEM

ekvatoru sam ledena kiša bila
severnom polu cela užarena kugla
dok sam osvit i sumrak dnevlja
noćima crtala na kori
mesečevih drhtanja

okeane sam dinama pokrivala
ostavljajući sebe tragovima
na dah i mah otimala uzdah nebu

pretvarala se u beduina i gusara
roba i gospodara svih svetova
vremenu sam robinhudovski darovala
od moćnih dana nepraštanja
otete minute blaženih oprosta

sve(st) sam gubila i niko bivala
sklupčana u postelji
ozvezdanih snova pokajnice

Jasmina Popović

OLOVOM, STRAVOM I LAVOM

salivala se stravom
olovom ljubeći poslednju kap
gasila se ugljevljem
paleći vatre kovala paklene
planove

strahove svoje
udobno smeštala
između čekića i nakovnja
čekanja i nadanja

kalila stradanja

udaljavala je daljine
nepokretom
užarena lava postajala
inateći se vulkanima
odavno ugašenih
svih prošlih i budućih
života

Jasmina Popović

MUK POČIVŠIH POJANJA

nadomak domalog
prsta sudbine
otvorenog dlana
nemušti zbor

bez tačke
dvotačke
zapeta za petama
begunca
iz nigdine
tragača
vidara il' vrača
zaboravljenog plemena
na vrhu planine
ispričanih priča

na domalom prstu
naprstak
od nekaljenog čelika
od nekovanog gvožđa

štit iglanja
u koraku

do polja pamuka
do šume brezove
iz bliza skokom u dalj

čekiću nakovanj
u zvono
na jutrenju života

počivši muk pojanja
na odru
poslednjeg odjeka

Jasmina Popović

ČETIRI U DVA POPODNE

četiri školjke u dva slušanja
četiri šake u dva otiska
dlanovi iscrtani peščanom tišinom

četiri katarke u dva broda
na uplakanom rubu pločnika
četiri pokisle ulice u dva putokaza
jedno raskršće predgrađe i park
slika koja nema smisla

četiri skoka u dva slobodna pada
iznad kuća ispražnjenih
izgubljenim ljudima

daleko odmakla od jezgra i jedra
opne kidajući i crtajući se pukotinama
zidova
plača i srama

četiri stopala u dva napuštanja
i  jedno sutra izgubljeno

običnog dana u dva popodne

Jasmina Popović

SMRT SE NE ŠALI, OZBILJNO TI KAŽEM

moj jad i ja
umiremo svakodnevno
ukrštajući reči

presecamo tačke ključanja
zaključavanjem sećanja

moj jad i ja
odlažemo odlazak svakodnevno
ukrštajući poglede

presecamo kapi zenica
suzama neisplakanog dana

uz prvu jutarnju kafu
kao molitvu il kletvu
jedno drugom spuštamo na dlan
još jednu liniju prećutanih reči

smrt se ne šali, ozbiljno ti kažem

Jasmina Popović