NEMOJTE

Nemojte
Vašu tišinu
pod ruku sa mojom
možda led dlanova
žar postane
te tako nenadano
sve blizine
plamenom odene
pepelom sahrani

Nemojte
Vašu tišinu
u korak sa mojom
možda bat koraka
ambis otvori
te se istim avetima
budu osmehivale
dok milje propadanja
budu brojale

Nemojte Vašu tišinu
sa mojom
od tog pobratimstva
oboje ćemo
jada videti
te nam krv
bratska
grobnica postane

Nemojte Vašu tišinu
sa mojom

Jasmina Popović

KO TE JE PREVARIO

( da )
ne možeš da živiš u pećini
( da )
ne umeš plavim iz oka
( da )
po zidovima rekom da se razliješ
( mokrim sa dlana
olovnim
postojanim
u pogledu i poslednjem izdahu )
izdankom zelenog iz tebe proklijalog
vatru ( da ) gasiš
uplašen
napušten
u bezrečju zaustavljen
naprslinom vilične kosti

( da )
sam si na svetu
buktinjom među prstima
bolom u podrebarnom luku
energijom nesna
( da )
nećeš umeti
strah da prepoznaš
kada te bude pohodio
noćima
poput zlog predznaka
vekova
što
pod zlatnom maskom
ništavila
ispod kukolja
u otkosima ži(vo)tonosnim
čekaju tebe
obezglavljenog
zauvek obeleženog
porođajnim krikom vasione

( da )
ne dišeš ako nisi u gomili
bestelesja
bezličja
bezdušja

kroz isprepletane grane
milenijumskog slepila
( da )
ne vidiš ono što vidiš

( da )
moguće u nemoguće
pretvaraš
( da )
budiš zenice
sklupčane u tvojoj vlastitoj utrobi
( jauk embrionalne simfonije )
neosetom
kušaš
razlivenu mučninu
sopstvene različitosti

( da )
ne živiš

ko te je prevario

Jasmina Popović

POGREŠNA INKARNACIJA

Niste vi mene nikada razumeli
Gospodine Nikolaj Sergejevič Leonov

U meni ste uvek, još od prvog bičevanja
Tim jednim okom nakaradne mudrosti
Posmatrali uplašenu pticu
Drugim ste mi okom zla
Kidali krila, ista ona koja ste milovali
Pre poslednjeg pucnja. Znali ste da je
Otkočen pištolj i da vam ne drhti
Prst na orozu. Vi nemate prste. Pucali ste.
Kidali, pero po pero. Lagano.
Krvavim ste šakama pehar vina dolivali
Nazdravljali srećnoj okolnosti moje ludosti

Da li sada, premudri gospodine Leonov
Kad mene više odavno nema
Zavirite u skoro raspadnuti sarkofag truleži
Sopstvene
Sladostrasno mljackajuci
Tim modrim usnama ogavne požude
Za krvlju nevinih, nejakih, uplašenih
I vadeći okrvavljenim rukama besprstim
Sve one uvrede tako uredno upakovane
Crnim, providnim papirom sopstvene zlovolje
I bezočnosti koju pamtim i u grobu

Na dnu sam ja, ne brinite
Koliko god da kopate, rovarite
Šta god učinili danas,
Do mene više ne možete doći.
Otišla sam dan posle Cezarovog ubistva
Skrivajući krvav nož u nedrima
Vekovima sanjajući Brutovu izdaju
Zvao se Leonov, taj Brut što mu je leđa gledao
Bez očiju, bez milosti
Duše okovane grehovima svih ubica

Rim vas vekovima slavi a ja vas se gadim
Martovske Ide precrtavam na kalendaru zla
Mrtvim prstima, čujete li pucketanje kostiju
Bez glasa pevam, znam i u smrti
Robinja sam kojoj je vaš mač presudio
Dok sam klečeći ispred vasih nogu
Ljubeći vase skute
Molila za milost svih nas verujucih.
Gospodine Leonov, na kraju sam samo čula
vas grozni smeh dok ste mi odsecali glavu
Oštrim mačem jos oštrijeg Užasa.

Čega se danas plašite, gospodine Leonov?
Mrtvi se vraćaju, zar ne?

Jasmina Popović

AUTOPORTRET

Najpre se opijati belinom
(nikako prazninom )
papira
( do besvesti, ako je moguće )
zatim
u takvom stanju
izabrati 
( još uvek postoji izbor ) 
uljane boje
( klize po belini i imaju sjaj neisplakane suze
važne za ovaj portret )

birati crnu
( krletku uvek malati crnilom )
brzim ( veštim ) pokretima ruke
( važno je da ne zadrhti )
najpre
nacrtati rešetke
rešetke
šta bi krletka bez njih
( mislite?! )

bez vrata
( naravno )
vratanca na krletki samo bi pokvarila
(( utisak ( nema ga ) zar ne ))
smisao svega
( besmislenog )

nakon toga udahnite duboko
( najdublje, ako je moguće )

stavite ogledalo ispred sebe
polupano nekada davno
( razlozi svih nesreća leže u tim krhotinama
ali to sada nije važno )
nekoliko sekundi gledati odraz
sopstvenog nepostojanja
brzim potezima
( još crnjom crnom?! )
smestiti sebe u krletku
sklupčati se
( krletke su uvek nesrazmerne veličini zatočenikove nemoći )
nacrtati jednom od bezbojnih uljanih
sopstveni dah

i

čekati
( čekanje je obavezno
iako možda mislite da nema smisla )

čekati
da ptica sleti
na belinu
preostale površine
čekati bez daha
( dozvoljeno je lupkanje prstima po drvetu štafelaja ili stola
nevažno je gde crtate-
vazno je da to po čemu vaših prstiju strah
klizi
bude drvo
jer
drvo je živo, za razliku od vas )

evo ptice
( uzviknućete radosno ne znajući prave razloge vaše radosti )

evo ptice
( zaplakaćete nesvesni razloga odsustva suza )

evo ptice
( izabraćete belu obavezno )

biće to nevidljiva ptica
( čujem kako mrmljate i razumem neizgovoreno )
svesni ste toga

nastavite crtanje

brzo
( ne budite nervozni )
dok ne odleti iz vašeg uma
( čujete lepet krila pesmu ne čujete )
bela ptica
samo na tren zaustavljena vašom svešću
pored krletke

okom u oko

okom u oko
dok drhti ruka
dok razum se muti

okom u oko
dve neisplakane suze
na suprotnim stranama
istog bola

samo to je potrebno

za spoznaju s l o b o d e

Jasmina Popović

TAČKA U KRUŽNICI

zauvek

za beskraj sećanja
malo je
za svetlost večnosti 
tamno je
za (za)kletvu verovanja 
kasno je

život
kajanje (p)ostaje

ne traži
ni gde
ni kada
( kako, već znaćeš način )

ne pitaj
da li se jauci brojе
u onom zbiru

kad duša strada

Jasmina Popović

ZNAK

jedno dosta
u dosluhu sa
još
mučilo je moju
noć
na srpu
krvavom
dok sam presecala
pupčanu vrpcu
poslednjeg zauvek
ili nikada
ne sećam se
kasno je bilo
da oči otvaram

nisam plakala
suze sam odavno
poslala
u nikad napisanom
pismu
na jedva pronađenu
adresu
slučajnog primaoca
svačega
ničega
praznine
još tražim
pismonošu
na blatnjavim
ulicama
nepoznatog grada
da prizna
pijanstvo
jedno pismo
više manje
nema
nikakvu važnost

ne idem putevima
koji nemaju
raskršća
i hrpu
polomljenih putokaza

nad plamenom
papir
nečitak rukopis
brojim
reči
devetstodevedesetdevet
šta ako sam
naopako okrenula
pismo koje to nije
ni tuđe
ni moje
odavno mi niko
ne piše
preteći mumlam
dok oštrim očnjake
na sopstvenom mesu

okrećem list
( konačno! )

djavolski znak
nad plamenom gmiže
ni vatra ga neće

kuda
pitam
ono preostalo slovo
poslednje zakletve

Jasmina Popović

NEŠTO KAO SUDBINA

Nije ona kapala sreću k'o biser 
nikad plašila strah, tu kobnu zver 
prkosila samoću i tamnice 
nit' radovala visove i ravnice. 

Ona je plašila bljesak i sjaj 
rugala prošle lepote beskraj 
radosti darivala čađ i blato 
gubila sve sto joj ikad je dato.

Tragu konačnosti stopom smejala
sa crnim pticama vazda drugovala
tugovala strast oganj i požudu
plakala svoju beznad suludu.

Pesme je pevala crnim svatovima
kazaljke lomila sreće satovima
njoj su suđena tri zvona tukla
kad je haljine strašne odluke obukla.

Jasmina Popović