OPELO

znaš li ko su svi ti mrtvi 
koje bezglasno oplakujemo 
ove noći što na užas miriše
kao onda kada smo samo slutili
a strah nam parao grudi
oduzimao dah i veru u čoveka
i nismo znali šta nas od dušmana čeka

razmisli pa mi reci kroz suzu
što u oku ti poput plamena blista
čija je duša čista ovoga trena
na ranu tvojih sećanja pala
pohodila sva tvoja verovanja
da boljih se dana ne vredi plašiti
( nema ih )
nego uzdignute glave poput vojnika
koračati, dok jeca da nikada ne stane
njihova koračnica u dušama našim
ne želim da te plašim strah ne postoji

jesu li ikada bili voljeni, ikada željeni
devojke i mladići kovrdžave kose i nasmejanog oka
dok ih je sebi pozvala tuga metaka
i reka neka mutna duboka
razmisli pa mi kaži, reč dobro izvaži
pomisli, promisli
u koliko su novinskih stubaca
živote njihove stisli. Bezdušno jako
par redova, to moze svako
al' ne i da razume jad i pokoru
ne da čuje vapaj iz groba
istinu zanavek upisanu u liniju
naših života. Priznaj, priznaj da je grehota
da duša rajska ta duša čista trune
u grobu pogrešnih odluka
u zaboravu prokletih tirana
svaka je na dnu naših leleka ostala sama
svaka je naša neprebolna rana
a sram mi svi nosimo teški
u svanućima novih, budućih dana

u kišu kuršuma oni su zalutali
kao u lavirint sopstvene mladosti
koja nije stigla da ih ponese putem sreće
većina ih se bezdušnih ni setiti neće
setimo se bar mi, noći ove
svih stradalnika što ne dočekaše blistava jutra
zbog našeg sutra koje nikada imali nismo
nariči noćas tužbalicu pesmu tugovanku
jer tada, tada zaćutasmo na rastanku

svi oni, znani i neznani još uvek čekaju
molitvu za pokoj mlade, svete duše
neka se sruše nebesa i zvezde potamne
nek' pobegnu strašnog straha duhovi
opelo pevajmo u mrtvoj tišini, tuge sinovi
bili su naši, mi bejasmo njihovi.

Jasmina Popović