DUGOVANKA

Glumeći nehaj
prelistavam staru dugovanku
izbledelih listova,
reči nabacanih, nečitko, u brzini napisanih,
svodeći račune.

Duguješ mi, dobroto moja
tri reči
devet slova

( od kojih ću, u ovih par trenutaka,
što zjape, razvaljenih čeljusti, preda mnom,
sastavljati slagalicu izdaje )

putokaz za dane u kojima te neće biti
malj kojim ću razbiti sanduk od kamena
u kojem tihuju zazidane ptice zlatnih kljunova
jednu prečagu na merdevinama za put na nebo
( to mi, uistinu ne duguješ, tamo bez tebe neću hteti )
stručak lavande kojim snove ne obojih
pero iz krila jastreba da na snagu me seća
korake mi duguješ, one odlazeće, one što odjekuju prazninom
suze nanizane na srebrnu nit verovanja
poglede mi ne duguješ, greškom ih upisah
okrajak istine
( njega menjam za hrpu uredno naslaganih laži )
sve sunovrate bezumlja
i tačku na kraju.

Duguješ.

Potirem sva dugovanja jednim potezom ruke
razbacujujuci po sobi istrgnut papir, polivajući ga zapaljivom dušom.
Kresivo u ruci i plameni jezici
gori
neobučena venčanica
crvene lakovane cipelice iz Oza
kuća laži gori
i ječi
mojim smehom od pene.

Razdužujem te. Prosto ti bilo od mene.

Jasmina Popović