ČIK JEDNOG ZAČEKIVANJA

kroz iglene uši
galamu protežem
udenem pa razdenem
dnevna ćutanja

staklenim nogama
natučene
rolšue spoticanja
mažem imalinom
zvečećeg razbijanja

maglenim tugama
ne mogu ništa
do Sunca
do Svitanja

gnezdim se
pod nadstrešnicom
kolibe šumske

čikam čekanja

Jasmina Popović

OSMOSMERKA IŠČEKIVANJA

Slutila jesam, možda i znala,
ta kap lepote se preziva
Radost.

Nekako je, 
čudima podstrekivana,
kradljivica sjaja
poslednje zvezde,
na mapi duše
postala.

Jedino sećanje
koje ću poneti na kraju.

Jedno je nadanje
sa dlana prosuto u nebo,
večnost
da umije sobom.

Možeš
zov vetrova južnih
da postaneš,
topeći moju hrabrost
poput šećerne pene
na usnama snohvatica.

Možeš
nasmešena zabuna
da postaneš,
bez pitanja ostaneš,
čudeći se odgovorima
nikada pronađenim
u osmosmerci iščekivanja.

Možeš
jednostavno da zastaneš i kažeš-
Nisam tu!

Možeš, ja ću znati.

Jasmina Popović

DA BUDE KAO DA JESTE

Današnjem danu
Bila sam juče
Zorila sam
Krišom od sebe
Na marginama ničega
Ispisivala drhtavom rukom
Linije života
Sa dlana sam se 
Slivajući ni u šta
Smejala
Još jednom malom varanju
Velike praznine

Sutrašnjem danu
Danas da budem
Zavetovah se
Zvezdama u utrobi Meseca

U zenici poneću
Zadovoljno lice Ciganke
Kojoj sam
Mađijom otvorene puteve
Sveznanja
Platila
Parom blagoslova
Ispranom u devet suza
Spokojnica

Smejaću se ozarena
Jer nikada neće

Da bude kao da jeste

Jasmina Popović

DOCKAN JE

širila sam u nemoći, ruke nebu, 
dušu raju, grleć' oblak molitvama.
trnja pruća nekresana, još me grebu
nemilošću. bez spokoja ostah, sama.

tražila sam svetom jureć', zrno sreće,
kamen nade, da položim na njeg' glavu.
na sazama istok svetla, uvek preče
tu se nađe. sebe predah zaboravu.

pronađoh se u šipražju, vode mutne
mulja pune. staračko sam lice mila
ne mareć' za zemlju gnjilu. grlih slutnje
strašnom mišlju, živet' da sam odocnila.

Jasmina Popović

SVEDUŠJE

znakom nevešto u slovo
slovom bezvido u reč
rečju u Veliko ćutanje
ćutanjem u tajnu snova
snovima razbij krčag jave
javom sebe bez milosti
milošću zaleđen tren ljubi
ljubljenjem mudrost varaj
varanjem u inaćenje istini
istinom crtaj svoje krugove
krugovima klopku peščaniku
peščanik razbij u inat vremenu
(ne)vremenom omeđi dušu

u svedušju - potraži Čoveka znak

Jasmina Popović

OPTIČKA VARKA

jednog od tih dana o kojima se ćutalo
u strahu od zlokobja ponovljenog prokletstva
zaigrala je na kartu neuračunljivosti
pogrešnih oduzimanja tačnih množenja
svih momenata snobola sopstvenog trajanja

bez glasa se iskrala od sebe
skliznuvši nečujno niz slikarsko platno
poput ljubljenja nekoliko kapi krvi i nadlanice
vrelo hitro skoro pa strastveno

besomučno lomeći trenutak na dva dela
zarivala je snagom tobož nehajnog osvrta
preko ramena negdanjih zavaravanja
mozaik svojih staračkih mrlja
u pukotine sasušene boje

obezbojena obezboljena
zavaravajući tragove lukavim smehom begunca
nestala je u mnoštvu voštanih posmatrača
još jedne izložbe života

Jasmina Popović

ĆUTANJE PESME

odavno više ne biram 
reči

sve su pažljivo probrane
na raštrkanim tezgama
starih piljarnica
na kraju zaboravljenog 
pojanja

uredno sričem slova
( zarobljena )
kroz prste šake stisnute
u pesnicu
dopuštajući da skliznu
u nerazum rečenice

ubijam svaku
naglašenom svirepošću
poslednje odluke
da sa ispruženog dlana
nikad ne poteku

izgubljena ćutim
u vremenu pesmotiha

Jasmina Popović