ZNAK ČOVEKA

na raskršćima
rastajanja i susretanja
u vlatima trava čarobnica
ispod kamena istine 
tri stope 
levo od odlazaka zauvek
sedam stopa 
desno od dolazaka nikada

traži znak

postani svojevoljno
( drugačije ne može )
duboko korito
reke svih zaborava
prokopaj sebe
do samog jezgra suštine
oholom viru gospodar budi
zauzdaj zlu kob
sopstvenih vrtloga

( osluškuj )
kovitlac u krošnjama drema
slušajuć' uspavanku neba
( blagost si blagosti )

trazi znak

na tromeđi zemlje vode neba
postaćeš odbljesak
( prvog
poslednjeg
prethodnog
potonjeg )
Meseca u zenici
( bleđi, najbleđi )

oslobođen
bezbojnim nestajanjem
ugledaćeš
svevidom sopstvene mudrosti

Znak Čoveka

Jasmina Popović

SAMONIKLA

Iznikla sam pokraj puta
kao kopriva il' drača.
Zaborav ime je moje
a možda ja imena
nemam
možda je izgubljeno
ostalo negde u mulju
mog postanja.
Bezimena lutam
i žarim ožarena
bez sunca
tu, ispod kamena
što ga pod glavu stavljaš
san da usniš.
Nesanicom te pokrivam
da od zebnje ne ozebu
laži tvoje
što ih pod pazuhom
kriješ.
Dodirom um ti pržim
iznemoglog ostavljam
ubadam taj poslednji
otrovni trn u moje srce.
Krvavim potocima
poteći će
tvoja gorka kajanja.
Poslednji put te gledam
okom sokolice
bez krila i zenice.
Tvoje oko pogleda nema.
Plačeš,
pomislih umrlom mišlju
ali ne, nisu to suze
to tvoji kapci
strahom slepljeni
nose na trepavicama
kap propasti tvoje
i neke boje
praznina bolnih.
Ti nevidom vidiš
ja nesluhom čujem.
Ostaj mi u sreći
misao ti šaljem
na kraju.
U raju peva
prokleta Julija.

Jasmina Popović

GRLIM

Grlim odlaske
razumom
praštam nepovratima
dušom.
Šta ako je tako?!
Razvlačim
produžavam
dosipam
presipam
prosipam
krojim
prekrajam
param
u nit sam se pretvorila
daleko još dalje
ni iz čega stvorila
nemoj blizu
nemoj ni za lek
ni za otrova kap
nemoj danas
sutra ne postoji
dlanom
hladnim
raširenim
šamarali smo
naša nerazumevanja
petljali
mrsili
pertlali
cipele stare obuvali
o crveno se saplitali
crno šnirali.

Umirali.

Jasmina Popović

ČETVRTI STEPENIK

staklena tuga
zastala
na četvrtom stepeniku

osveta malog belog pera
( nasmejanog )
pod pazuhom
kikotanja slatko pojanje

ko se poslednji smeje
zavapi slomljena tuga
na dlanu četvrtog stepenika

sreća skliznula
niz nedra
niz bedra

Ahilova
( čija?! )
peta
četvrta
na stepeništu poraza
bez žara ljubi
krhotine

crveno iskapalo
crvenim jaukom
zenice

kap

na četvrtom stepeniku
sunovrata

Jasmina Popović

ČUJTE

Zaključajte moje srce
naređivala sam
vama koji ne čujete
ni kletve ni molitve
sklupčana
u pukotininama srama
međ' grobovima zaboravljenih
međ' kostima svih obezglavljenih
mučenika
stradalnika
u minulim bitkama
izgubljene časti i dostojanstva.
( na vašu dušu ide zveket lanaca i iščupanih srca )

Dušu mi uzmite
da od mene ništa ne ostane
molila sam klečeći
na memljivim podovima,
suzama svih nas kojih više nema
umivenih kuća,
i jaukala
u horu bezglasnih pokojnika
dok vi ispijaste
našu krv
dok sa čela brisaste
zgađeni našim postojanjem
naš znoj i muku našu
( neka vam ne bude prosto kad odete Bogu na istinu )

Čujte
vi koji ste lomače palili
na vatri naše sudbine
jednom će plamen
jednom će kletva
jednom će vas stići
ova krvava žetva
znaćete jednom kad u crkvu pođete
da spas potražite
sveću zapalite
znaćete da neke sveće večno gore
a vaša neće do zore
našeg uskrsnuća.
( neka se zavesa spusti, dlanovi neka ćute )

Jasmina Popović

TI SE ŠALIŠ

Ti se tako divno sališ 
Kažeš 
Ljubiš me poslednji put. 
Naša okna pucaju 
Tvojim smehom 
Mojim grehom 
Dok grlenim mislima 
Po zidovima malaš 
Čudo rastanaka.

U purpur tamu
Pretvaraš
Od jazbine dvorac
Praviš
Nespokoja ti tvoga
Zakuni se
Odlaziš prvi
Zar ne?

Naša postelja suknom
Pokrivena
Od svih pogleda sakrivena
Cvili
Stenje,
Jastuke pretvara
U kamenje-
Kroz strašnu vrisku
Seća se:
Svih padova
Vrhunaca,
Milovanja
Opsovanih sunaca
U svađi kao u krađi
Duše.

Zaustavljam vreme
Dok kofere ti pakujem
Nadom i željom
Da ćes u sreći
Umeti da se snađeš
Kad dugu negde pronađeš,
Ispod nje prođeš
Sebi dođeš
I ostaneš.

Kroz ključaonicu nehaja
Još ključ da okrenem
Iz jave se prenem
U snu nastavim da živim
Mesec dok krivim
Jer krivac mi treba
Za oteti deo neba
I polomljene merdevine
Sa oblaka neću moci da siđem
U san ti navratim
Obiđem
Kao starog saputnika
Na stazama sreće i smeha.

Jasmina Popović

VREME

Mojom vradžbinom omađijano
vreme sveznanja
u bekstvo pretvaram.
Dah od smeha gubim.
Svega se bojim
a ipak znam
sama sam sebi jedini strah.
( sebe pretvaram u prah )

Slepilom prokleta duša
hrli neznano kud
tražeć’ ostatke očinjeg vida
po kaljugama neprebola
skloništima srama.
Od nemila do nedraga hoda
hramajući
poput zgažene srne.
( maska je ostala, nestalo lice, um mi trne )

Brišem izmaštane dane.

Ne traži više
kletve za mene
razularena suđajo
moje zle kobi
evo, klanjam ti se
dok molitvenik
beskrvnim prstima
stežem
režem sebe
bez milosti i kajanja.

Iz kaveza puštaš
pticu rugalicu.

Jaučem molitve
samujući u ispovedaonici
svih mojih grehova.
( dosta je bilo ispijenih zabluda i velikih cehova )

Uredno sam
u stablo moga tela
urezivala ime spasenja.
Nije vredelo.
Života me je ova
vekovna kob koštala
što hoće da unisti
dan
san
trajanje.
( bezbojno sam nestajanje )

Ako znaš kada sam nestala
javi mi
pticu pošalji
il’ na pergamentu moje kože ispiši
epitaf gorčine.
( seti se, prošlost je moje ime )

Poklanjam ti suzu
kojom sam umila
beskonačnost.

Nestanak ja sam, ti -konačnost.

Jasmina Popović