PREKJUČERAŠNJA JADIKOVKA

ne pronađoh nikada okove
jače od tvoje nemilosti
u koje bih srce svoje
mogla da okujem i ćutim

pokaži mi mesto
gde tišina ječi
pod snagom tvojih reči
tamo da odem i ostanem
praznina postanem

ti si putokaze postavio
duge u crno zavio
nestao u pesku pustinje
moga oka

( tugo duboka! )

ko ti je kap vina na usne stavio
ko te je živog gutao
ko te je stegama
u vrisak bola pretvarao
a ti ćutao

zbog koga si se
u snovima snažan borio
na javi kukavičje gnezdo svijao
zbog koga se na vetru nevere savijao

zalud sva tvoja svitanja
kad nikome i nikada
snena pitanja ne postavljaš
( nemaš kome )
svojim dolascima unapred ostavljaš

žurno koračaš mrakom
ne bi li svetlost sudbine ugledao
njenom vrelinom goreo i sagoreo

kojoj si gori moje ime dao
pre nego što si se sa najviše stene
strmoglavio, pao
u ponor prošlosti i ništavila

jesu li ti da živim odavno umrla
jata kukavica javila

postani sunce Suncu na ponos
i zrak nad grobom mojim

živote jedini, živim a ne postojim!

Jasmina Popović