I MOJ JE PAS VOLEO VOZOVE

kažu da psi vole vozove, posebnost tišine brezika
i reku od neba pravljenu doticanjem, izvirom, uvirom i
svaki vrtlog i brzak a ja volim magle pisak lokomotive
i nikom ništa, kažem dok bacam na pod zrna pasulja
tek da proklija u zemljanom tučenom onaj jedan čarobni
u raj da stignem, ovih paklenih dana ja bih samo o tome
ne slušam smeh, klanjam se podsmehu nepismena a mudra
nekad i to samo u snu između petka i subote jer toga dana
al' ne bih o tome svetogrđe je a ja se bojim strahova i junačna sam
onih prohladnih prestupnih godina i sve svoje promašaje sa osmehom
stavljam na crno dvadesetdevet rulet sam i kocka sopstvena dok otičem
i izmičem u crvenu haljinu odevena svu od krvnih zrnaca i stena svih sutona
rumenih obraza niz ulicu u kojoj nema brestova, tu samo breskve mirom mirišu
a ja ćutim i kamen sam u kaldrmi i potok i bujica al' samo kad umem da maštam
jednom u četiri, rekoh, onih dana kad kaznu za prestup uvek ispisuju zelenim mastilom
a ja se travama smejem, krošnjama umiljavam i ležem na zemlju zemlja da budem

samo

Jasmina Popović

KAŽIPRST O SREDNJI PRST ISTINE

dok trepneš samo iza leđa mora da mora jer tako
treba da bude kad se o istinu ovlaš očešeš
u prolazu podzemne železnice prosjak si
bez karte koja ti ne treba i perona koji si zidao
nekad davno dok je još bilo svega i svačega
ti je dosta ti je preko glave ti istinu nećeš jer možeš
da odbiješ i srušiš jednim potezom dlana
linije sudbine ne docrtavaš dovoljno ih je za pet
života opet malo i dana opet mnogo i u niz bi ih
bi li oni tebe bili do poslednjeg udarca dotučenosti
utučen hodaš šinama koje ti kosti pridržavaju
dok u daljini blizine zvuka lokomotive parne
neparom se paraš i kopčaš izmaglice i vlažnom oku
kap po kap do bistrine u mutnom iz mulja i opet tako
treba i kad nije potrebno da znaš a ti onako bez veze
vezuješ kažiprst o srednji prst i zakuneš se neverom

Jasmina Popović

NEMA TU MESTA ZA REČI

pročitaj sričući neizgovor mimiku zenice levog oka
u desnoj šupljini sklupčan si -tu gde oka nema laste se gnezde
poluslepo hodanje po vatri i samo jedan bolan grč
srca u ostavci tri poslednja otkucaja sve je što imaš
pa ti sad meri i seci postani okrajak od volje ti do nevolje
valja preći put trajanja i traganja za tačkom a i tačkom b tako je
čoveče koji pohodiš groblja i sopstvenu humku tražiš
jer rekoše ti da si juče izdahnuo na grudima svojim
beše ti čudno i čudna ti čuda poveruj lako je
dok na jeziku tvom sanjaju neizgovori i ona slatkoća rođenja
kojom te je dojila pojila i u milovanje povijala jedna jedina
to gde si sad nije važno jer proteklo je sve do čega ti je stalo
pre mnogo vekova ili tren pre poslednjeg trena nevažno je
danas ti rekoše da sve čega se dotakneš nestaje i juče u sutra pretvaraš
u malo u to malo bi mnogo mogao kad bi umeo da želiš - nesretni čoveče

Jasmina Popović

KAD SU OKNA NEBO MILOVALA

od kapi sam boj i broj u boju hrabrosti
pretvarala sopstvenim pretvaranjem i znala
ponekad samo da to je privid bez vida i čas
besčašća na samrti poslednjeg dana sudnjeg
sudila presudila sobom sebe u strah od straha povlačila
pred na ka onako kako ludost il ludilo meni jednom
ljude sam tražila neljude nalazila i crtala crte do petnaest
onako do čiča gliše i smehom kovala zavere da nikad i zakletve
da jednom ću i možda dopisivala nesigurna zbog sreće i zlosreće
jer tako sam na trapezu bola vešta da u sunovrat u paukovu mrežu tako
il nikako šaputalo mi je ono čudo sa levog ramena i prolazio je dan i nisam znala

da ništa je priloška odbredba za način moj u vremenu besmislenog trajanja

Jasmina Popović

TAKT TAKT TAKTONSKA ZAKAMUFLIRANA NAMERA

kašičicu sam od čelika, ručicom zavaravanja
ušunjavši se u tročetvrtinski takt,
poslednje, u meni zaboravljene taktičnosti,
u oštar skalpel pretvorila, sve da bih jedan rez precizan
čeličan i bolan, da se ne lažemo žila kucavica kukavica i ja
jednim odlučnim potezom na žmurke okačena, čekajući ne bi li potekla
prva takt-takt-taktonska u drhtaj zakamuflirana tektonska
muzika zgrušane krvi jednog ozeblog vremena na četrdeset stepeni
geografske širine, visine, dubine svih mora i moranja
da jednom makar da dvaput bar da u ponoć sakupim moć
zaćutim dok slušam sirene morske, sve lude dvorske i pitam se čemu
i pitam sebe dokle ću se dovesti i čemu ove reči nerazumne
pitam dok sramežljivo otvaram kutiju mojih strahova

oslobođeni na tri na četiri nikud bez mene nikad bez mene
letim sa njima u nekud u kud bih sad kad ničeg nema osim

provalije jednog bivšeg postojanja, taman za stopu taman za korak

tamo

Jasmina Popović

GREŠNOPLAČNA KAZIVANJA

suze sa lica grešnika
usnama sam poslednji put
kušala bez gnušanja i ružnorekog
kazivanja prećutkivanja prepričavanja
svim bezgrešnim žicom ograđenim
da ne bi jad
da ne bi bol
da ne bi jauk
naivno vrlo jer uvek je bilo i biće
da bi jad
da bi bol
da bi jauk
iz duše u dušu stazom treptohoda
u dušu iz duše koritom suzotoka

za nauk da naum poslednjih ogoljenih
prezrenja
oholosti
gađenja 
nikad više na um niz bezum opravdanje bude

zlu u čoveku

Jasmina Popović

KEC TREF, JEDAN BLEF I NIŠTA NA DOBITKU

reči na pola pre-seci i reci znak
pitanja postavljena ostavi pre precrtavanja na pet
upleti opet u okret sudbine daljinskim
upravljaćeš jednom kad dugom oslobođena
drumove pokreneš ka sebi od šale kao
prema tome i tome je tako i tako
a ti plači jer si na nagovor stvora
sa levog ramena i kosti ključne
na slogove i sa greškom delila reč
po-vere-nje(t) smeh je otključan
i boca polomjena zbog krhotina tvog uma
da snažnije da bolje i dublje da do krvi
obala je bila nedirnuta i reka je tekla uzvodno
tog dana ništa nije ukazivalo da utvare kolo
dokone saplitanjem ruše -korak po korak
ti meni ja tebi koricu hlebnu pa smo siti

Jasmina Popović