kažu da psi vole vozove, posebnost tišine brezika
i reku od neba pravljenu doticanjem, izvirom, uvirom i
svaki vrtlog i brzak a ja volim magle pisak lokomotive
i nikom ništa, kažem dok bacam na pod zrna pasulja
tek da proklija u zemljanom tučenom onaj jedan čarobni
u raj da stignem, ovih paklenih dana ja bih samo o tome
ne slušam smeh, klanjam se podsmehu nepismena a mudra
nekad i to samo u snu između petka i subote jer toga dana
al' ne bih o tome svetogrđe je a ja se bojim strahova i junačna sam
onih prohladnih prestupnih godina i sve svoje promašaje sa osmehom
stavljam na crno dvadesetdevet rulet sam i kocka sopstvena dok otičem
i izmičem u crvenu haljinu odevena svu od krvnih zrnaca i stena svih sutona
rumenih obraza niz ulicu u kojoj nema brestova, tu samo breskve mirom mirišu
a ja ćutim i kamen sam u kaldrmi i potok i bujica al' samo kad umem da maštam
jednom u četiri, rekoh, onih dana kad kaznu za prestup uvek ispisuju zelenim mastilom
a ja se travama smejem, krošnjama umiljavam i ležem na zemlju zemlja da budem
samo
Jasmina Popović
Нема коментара:
Постави коментар