DUGOVANKA

Glumeći nehaj
prelistavam staru dugovanku
izbledelih listova,
reči nabacanih, nečitko, u brzini napisanih,
svodeći račune.

Duguješ mi, dobroto moja
tri reči
devet slova

( od kojih ću, u ovih par trenutaka,
što zjape, razvaljenih čeljusti, preda mnom,
sastavljati slagalicu izdaje )

putokaz za dane u kojima te neće biti
malj kojim ću razbiti sanduk od kamena
u kojem tihuju zazidane ptice zlatnih kljunova
jednu prečagu na merdevinama za put na nebo
( to mi, uistinu ne duguješ, tamo bez tebe neću hteti )
stručak lavande kojim snove ne obojih
pero iz krila jastreba da na snagu me seća
korake mi duguješ, one odlazeće, one što odjekuju prazninom
suze nanizane na srebrnu nit verovanja
poglede mi ne duguješ, greškom ih upisah
okrajak istine
( njega menjam za hrpu uredno naslaganih laži )
sve sunovrate bezumlja
i tačku na kraju.

Duguješ.

Potirem sva dugovanja jednim potezom ruke
razbacujujuci po sobi istrgnut papir, polivajući ga zapaljivom dušom.
Kresivo u ruci i plameni jezici
gori
neobučena venčanica
crvene lakovane cipelice iz Oza
kuća laži gori
i ječi
mojim smehom od pene.

Razdužujem te. Prosto ti bilo od mene.

Jasmina Popović

TRENUTAK

imala sam 
taj trenutak na usnama
taj čas u venama mojim

dotakla dno 
uzvisila visove
kapala
drobila
spavala
zorila

imala sam
taj sekund gubitnika
taj pogled pobednika

čas očaja i čas slobode

obegla i vratila se
ostala i nestala
u munji
u ognju
bez sebe

živela sam jednom

Jasmina Popović

KRAJ

Potrošili smo sva praskozorja,
kroz ključaonicu bezrečja
rastanak provukli.
Srušili cirkusku šatru
pretvaranja.
Ti ukrotitelj suza,
ja tužni pajac postala.
Ćutimo
svako na svojoj strani sveta.

Jasmina Popović

PITANJE

Da si me juče radoznalo upitao
Dok si mojim krvotokom skitao
Od kojih sam satkana bolova
Skinula bih crnu maramu
Težu od olova
I sebe klela onako bez duše
Dok me aveti pakla zovu i guše

Proklinjala sebe kao sto znaju
Da klečeći kunu žene u mom kraju
Naricala bih, jaukala, čupala kose
Zvala demone Hada da me nose
Nekud gde nema sunca ni sjaja
Nekud, samo što dalje od raja

Juče da si me upitao oholo
Šta je to što mi je dušu probolo
Rekla bih usnama punim otrova
Da sam iznikla iz korova,
Da padam, gubim i stradam,
Rodjena o jadu svom da se jadam

Da me juče pitanje tvoje čekalo
Nebo bi krvlju mojom plakalo
Isplakalo sav jad pljuskom crvenim
Oplodilo jalovicu semenom zatrvenim
Odgovorila bi ti krikom senka nestala
Kako je za svagda da veruje prestala

Jasmina Popović

HAJDE DA SE MENJAMO

daj mi dugme 
sa tvoje košulje 
da zakopčam svoju kovrdžu 
kroz prvu rupicu 
provučem nit prkosa 
a u četvrtu tišinom vežem 
nehaja dah
hrabrost
il' možda strah

daću ti broš
sa moje haljine
od platna netkanog
da prikačis njime
sve tvoje korake
il' rime
tu da ostanu

daću ti sopstveni odraz
raskošnog mrgođenja,
ako mi daš
u pogled zaronjenu
zenicu svoju
mojoj da pokloni boju

daj mi nestašan smeh
tvoga neba
da njime obavijem
moje oble
krletke
prepune blještavih kikota
igraj se sa mnom
nije sramota

daću ti - ako mi daš

hajde da se menjamo
daću ti netrazeno
ne tražim dato mi

kad odrastu deca u nama
i ljutnje naiđu
sve ti ostavljam sve mi ostavi

Jasmina Popović

PREDSTAVA ČUDA

Živimo lošu predstavu, prepunu čuda,
ja hrabrost glumim, ti večni strah.
Ne znam jesam li potpuno luda
il' zbog tvog umeća gubim dah.

Predstava komična, akteri tužni,
klovnovi zaspali, fakir na maču.
Dekor i publika potpuno ružni,
ne vidim plaču li ili ne plaču.

Ledi Makbet sam, možda Antigona,
Hamlet si što noć mu mač dodaje.
Čujem odjeke dalekih zvona-
ko kome poslednji udarac zadaje?

Dok izlaziš besan k'o ris, na još jedan bis,
ja kamenom gneva razbijam sva stakla.
Potoni, glumče! Potoni, u sopstvene farse ambis.
Poveruj, danas me tvoja laž nije dotakla.

Jasmina Popović

PESMO MOJA

U oranici plodnoj,
godini rodnoj,
rani gnojnoj i noći spokojnoj;
na bojnom polju viteškom
u uzdahu teškom;
okovana bremenom,
obljubljena vremenom
tražim te.

Na poleglim otkosima,
izvorima i prkosima;
u kućama smeha i tame,
dok jazbine me srama mame,
u figurama od žada
i skrovištima jada
tražim te.

U plimi nadošloj,
radosti prošloj;
kraj grane olistale
i voćke ubrane,
pod stegom i zapregom
i strehom ukletog zamka,
u kaljugama svakog jarka
tražim te.

Pod nebom olovnim
i crepom napuklim
u udzerici od blata,
škrinjama punim zlata;
pod nedrima mojih bolova
raskoši bogataških stolova,
tražim te.

U mišjim rupama
memljivim šupama,
pod mostovima samovanja
na drumovima ludovanja,
tražim te.

U zvucima pijanih mehova,
u bedrima davnih grehova;
kricima i uplašenim svicima
u svetlosti daljina,
porubima pocepanih haljina,
tražim te.

U tamnovanju i samovanju,
poniznosti i ponosu,
suzi isplakanoj i prkosu;
smehu i leleku,
u bolesti i leku
u istinama i lažima bez broja,
tražim te pesmo moja.

Jasmina Popović