DVA PUTA DVA OPET U PET

govorio si uzdaj se u mene, zauzdaj sva zlokobja da možeš svoja od iskona verovanja
u nedra u nedra kao melem priviješ, rane previješ i biću snaga tvojoj nagosti, svim tvojim kopčanjima očaja
postaću izgubljeno dugme a ti samo istina budi, naučiću te da letiš
ako mi vratiš sve, na nepcima ispisane neizgovore i sva maglena šniranja želje,
kojima si me mučila u doba mog, na mukama rađanja srdžbe i praštanja
pokloniću ti svet ceo neveseo i čudan u zenicu čudaka zarobljen, hoću, onako kao od šale,
tek kad me naučiš da pričam sopstvenim mislima samo zbog tebe oživeću postaću tvoja žila kucavica
ti bićeš srećna na svim raskršćima i odlučna kod svakog izvorišta da potečeš jednom i kadgod
uzvodno ako treba. jednom je jednom i dva puta dva opet u pet, ako ti se prohte daću ti moć

govorio si uzdaj se u mene veruj i vera mi budi i verna u ovom vremenu praznih obećanja punih ništavila
korak ću tebi, prvi pa drugi, a svoj ću da izbrišem trag i stopu svaku. tek pesak i zrno biću po kome ćeš
i koje ćeš, u nedra nekad da uz tebe kad svi odu u oholosti odlazećih sati, jednom il' dvared
takav je red. kunem se, tako si govorio, a ja sam gledala okom daljina slušala sluhom nedoslušanih bliskosti
na koži pisanja brisala. u peni od besa penila od straha da su varka to oko i glas tvoj meni u polju mučnih košmara dati

da jednom i ja, jer tako bi trebalo kad srećom se samo u snovima ponekad ogrneš, vidiš i čuješ a ničeg. baš.

Jasmina Popović