U DANU DAN I SITNIŠ ZVEČEĆIH SUMRAKA

u danu dan
sitnim mišlju sitom i napitom
do apoena koji zveče jače od praznine
oblačim ga u odjek nečega čemu ime ne znam
izvan ovog prostora sam omeđena
plaćanjem ceha greha i smeha
zaustavljenog u levoj pretkomori zatočeništva

u danu dan
tromošću komadam na jednaku parčad
propuštenih prilika odavno kamufliranih
neprilikama zgrčenih godina samoće
u eruvete sakupljam sve kapi iscurele
iz kore svih na silu slavljenih
pirovih pobeda i beda pod bedemima straha

u danu dan

a ja krčmim sitniš da platim kartu
za još jednu holivudsku predstavu na bulevaru
zvečećih sumraka

jednog otužnog života

Jasmina Popović

DANOVANJE DNEVLJA U ZLOKOBJU

u nečuj sklupčaš prasak
nikad da ne čuješ dobro ni u slutnji
dok potmulo se lomiš potapanjem proticanja
mukom ih mučiš kroz prste kad poteku mokro
komadaš se i spajaš razdvajanja po navici

grotlo po tvojoj meri bi da nacrtaš
i prođeš kao od šale kao da jednom si
jednom kad vulkan si bio i lava jednom
pokušaj prvog skoka u vrelinu hladne glave
poslednjeg moćnog dana što imao te je
ucelo izjedna bez ostatka i duše tek tako

samo onda kad slepim okom
sklopljenim u gledanja sanjaš i proteklo vraćaš
uzbrdo nizbrdo i izokola nestanak
sopstveni(m) šapatom prijavljuješ

neznancu što tvojim umom gleda
ni u šta i ništa ni od čega stvara po navici
oduvek uvek i bez duše tek tako

Jasmina Popović

STRAHOHOD I NIŠTA ZATO

što čujem ne čujem
zaborav gajim u ušnim školjkama
zagrizla sam krišku dementnih
začikavanja na čik pogodi
pogled spuštam ka suncu
a bujica narasta sebe prerasta
dok b dopisujem da budalastu reč
rečju izbijem iz grla
a nije gušobolja tako kažu
znakovi kule čardaci i parkovi
prepuni breza na čelu nacrtanih
ljudi koračaju u gomilama -nemi
meni mene pokore vere i nevere
u grudnu kost upisana zamenom znamenja
verujem da nije mi i nije da nije mi ništa

zato su pitanja u ukrštenicama na krst na krst
rešavam ( ih ) da plačem jer samo to umem
zato je ništa jedino zlato koje ima sjaj
besmisao u par nepar i boli ne voli

a dan je tako sunčan

Jasmina Popović

ZAPIS U TRI ŽELJE

u tri skoka ili iz mesta
beznad strah
da zgazim smrvim i
tuđi greh suzom da praštam
bih

u jedan let
ponos mudrost poštenje
da mirom zamirišu mojim
licem suzu da umijem
bih

u jedno srce
čitav svet nebo jedno običan dan
u pesmu bez metafora
bih

da živim

Jasmina Popović

ISTINI TA PRIČA ŠKODI

nekad, ponekad samo

nevolje u sive košulje
gavranovo krilo najcrnje da

klovnu žar skrivenog bola
krađom sebi na obraze
bez griže
bledilo poslednje aveti
zavaravam
golubje pero najbelje da

žilu kucavicu kukavički
jedom presecam u žuto
svitanje jedno najrumenije da

nekad, ponekad samo

od nemoći do moći
i svako ne u da
mogu kao od šale

buđenja ne zapisujem

Jasmina Popović

SVEJEDNOVANJE OBIČNOG DANA

na noge okove
rđom, nek' misle da patina je
pa konj'ma za repove
nek' budu vrani željom se oželi
vežeš sebe vešto
prašinom dah začini
u zoru cik
kroz ranu krik provuci
nek' bude tako jer dan je tvoj

na oči povez
crnji najcrnji, prkos iz rukava izvuci
pa suncu inat na beonjaču nactaj
ostavi sebe nije ti prvina
još jednim rastankom
o moru noćnu kamen razbij
kroz nebo busenom trave u let
zapravo zaplaviš zaborav
čini se sećanje da je
nek' bude tako jer dan je tvoj

varka je, a opet nije

trik života i tačka na početku
možda
pusti nek' bude da znaš a ćutiš

svejedno ti je

Jasmina Popović

DAN JEDAN U DVA MORANJA

ne mogu

međ zubalom mi crno slovo neka ga neka
viličnu kost mukom mučim neka me neka
odgrizam umnjak iz inata
ni tamo sam dok ovamo nisam a bih
okrnjila pa zlatila otrovom presvlačila
rad' širokog smejanja uskogrudosti
učtivog povlađivanja

ne mogu

u pamet mi zalutalo odnekud
jednom kad ne čuvah sebe od sebe
moranje pobratimstva 
leve sa desnom dok rukujem se bezruko
desne sa levom dok lutam lelujam hromo
od sebe donekle do sebe odnekle
oslonac dok, a nema- očima kolutam

bih da mogu da ostankom se premostim al' ne

Jasmina Popović